Поводом Дана РВ и ПВО, Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије је упутило честитку Команданту вида.

Тридцать лет назад, 11 декабря 1988 года, недалеко от Еревана разбился югославский самолет с гуманитарной помощью. На годовщину трагедии, власти Армении привезли семьи погибших летчиков.

"Льубав немогуче омогучи", говорят сербы. Любовь делает невозможное возможным. С этими словами, наверное, растили Предрага Маринковича его родители. Четыре года, зоркая и с холодной усмешкой, ходила по Югославии война. Каким-то чудом в 1941 году она не заметила четырехлетнего мальчика. И после войны родители не жалели ни сил, ни тепла, лишь бы был жив и здоров их Предраг. "Пре-драг", то есть очень, очень дорогой.

В 1948 году родился Владимир Эрчич. Вокруг его родного села Сеча Река югославские партизаны, вопреки всякому порядку и расчету, бились за жизни людей в своей крохотной Ужицкой республике, не давая нацистам перебросить еще несколько дивизий в Советский Союз. И когда, вместе с Красной Армией и болгарскими частями, югославы выжгли со своей земли нацизм, а на пороги к матерям и женам пришел мир, родители назвали сына Владимир. Этот мир – для детей, им владеть новым миром. Так, наверное, думали они.

Когда Предраг и Владимир выросли, они стали летчиками. Несколько тысяч часов они провели в полетах в мирном небе Югославии.

В декабре 1988 года Югославия получила известие о землетрясении в Армении. И для подполковников Предрага Маринковича, Владимира Эрчича и их товарищей "пре-дорогими" вдруг стали люди, которых они никогда не видели.

11 декабря 1988 года они вылетели с аэродрома в Скопье с грузом продовольствия и лекарств. Чтобы, не теряя ни минуты, привезти их людям, оставшимся в слепых развалинах.

Как и почему они разбились — есть несколько версий. Одна из них – самолету не дали посадку в "Звартноце", а потом он потерял связь с диспетчерами. Ночью, в незнакомых горах, летчикам пришлось снижаться, не зная куда…

"В первый раз я приехала в Армению через год после трагедии, в декабре 1989 года. Мне было шесть лет", – вспоминает Мария Эрчич, дочь летчика. – С нами привезли и моего брата, ему тогда было три месяца. Он родился уже в июне 1989 года и не видел отца".

Во второй раз делегация из Югославии (тогда это была еще Югославия) приехала на открытие мемориала летчикам, в 1995 году.

А в третий раз Мария приехала в Армению и как дочь Эрчича, и как представитель министерства обороны Сербии, где служит в отделе по работе с ветеранами. К 30-летней годовщине трагедии, силами министерства обороны Армении и почетного консульства Сербии в Армении в Ереван приехали члены семей летчиков и сербские военные.

"Человеку свойственно забывать. Со временем теряется память и связи между людьми. И для меня очень дорого, что эту память мы храним. Прошло тридцать лет. Сослуживцы моего отца уже на пенсии, а некоторые, к сожалению, уже умерли. Но память не исчезает, для этого мы и живы", — говорит Мария Эрчич.

Оказалось, что и в голодной и холодной Армении люди не могли жить без памяти. В 1995 году, когда в домах еще жгли керосин, а за хлебом в зимних очередях протягивали негнущиеся пальцы, на месте крушения самолета появился памятник.

"Я была уже постарше, воспоминаний осталось больше. Тогда в вашей стране было очень тяжело, но гостей у вас встречали, как могли. Такое же отношение я чувствую и сейчас".

Одна из вдов, Мира Петрович, была на открытии памятника в 1995 году. Тогда с ней была 77-летняя мать погибшего летчика. Посреди замерзшего поля под Эчмиадзином, они долго не отпускали руки от каменной плиты. Точно хотели, чтобы почувствовал немного тепла их любимый Милисав Петрович.

Здесь, в Армении, их боль пытались смягчить, как могли, вспоминает госпожа Мира. Нас принимали во многих учреждениях. Приняли и в Академии наук. Там матери Милисава целовали руку.

А в первый приезд, в 1989-м, семьи погибших почувствовали заботу не одной Армении, но и единой большой страны, которая тогда еще существовала. Детей летчиков отправили на месяц в Крым, увидеть черноморское солнце.

"После того, как в Армении был воздвигнут памятник, к нам привезли два армянских креста-камня", — говорит бригадный генерал Желько Билич. Он командует 204-й Воздушной бригадой ВВС Сербии, где служили пилоты. В Ереван он приехал во главе сербской военной делегации. В сербском языке, конечно, нет слова "хачкар". Но есть память, общая для двух народов.

Один из этих хачкаров стоит в северо-западной части Белграда, в районе Земун, рядом с аэродромом Батайница. Другой – в городе Нови-Сад, на месте, где когда-то стояла армянская католическая церковь.

Прошло уже тридцать лет, сослуживцам погибших – по семьдесят и больше. Кто на пенсии, а кого уже и нет. Летчики, которые служат в Батайнице теперь, в 1988-м были еще курсантами или вовсе школьниками. Но…

"Каждый год летчики из нашей бригады, вместе с представителями министерства обороны, едут к памятнику в Земуне, чтобы почтить память своих товарищей. Мы возлагаем там цветы и вспоминаем их. Это самое малое, что мы можем для них сделать", - говорит генерал Билич.

А часть пилотов едет в город Лозница, в двух часах езды от Белграда. Одна из улиц в городе теперь носит имя своего уроженца, Предрага Маринковича.

У мемориала генерал Билич – 51-летний, но со строгой выправкой летчика – отдает честь. А жены, дети, а теперь уже и внуки – крестятся. Потом зажигают свечи. Все, как у армян. Звучат слова и фразы, удивительно похожие на русские.

Одна из вдов кладет на камень бутылку ракии. Пусть каждый из собравшихся, знакомый и незнакомый, выпьет за помин души. Рядом она укладывает чесницу. Это круглый каравай с православными узорами, который сербы выпекают на праздники и в дни памяти. Сербы не знают слова "хачкар", армяне – слова "чесница". Но это ничего не значит.

"Вы им скажите несколько слов. Что помним этих людей, любим. Я бы и сам сказал. Да жалко, языка не знаю", — говорит нам сельчанин, в потертой кожаной куртке и серых брюках.

Но беспокоиться не нужно. Приезжие из далекой Сербии его хорошо поняли.

"Пилоти никад не умру, они одлете у небо", — говорит у памятника генерал Билич. Пилоты никогда не умирают, они улетают в небо…

Вот имена людей, о которых это сказано: Предраг Маринкович, Владимир Эрчич, Миленко Симич, Милан Мичич, Бориша Мосурович, Милисав Петрович, Йован Зисов. Они любили незнакомых людей, которым летели помочь. И забыли о себе.

Арам Гарегинян, ru.armeniasputnik.am

Фото: © Sputnik / Asatur Yesayants

https://ru.armeniasputnik.am/society/20181211/16195354/Ved-piloty-ne-umirayut-oni-uletayut-v-nebo-30-let-podvigu-serbskikh-letchikov-v-Armenii.html

Данас се навршило тридесет година од погибије наших колега ваздухопловаца у далекој Јерменији. Датум за сећање и поштовање. Цела ескадрила данас је била поред споменика посади авиона Ан-12. Јерменски Хач-кар у земунском парку.

У тишини земунског парка, заједно су били 138. транспортна авијацијска ескадриле, породице седморице наших колега, представници команде ваздухопловства, удружења која чувају наше ваздухопловне традиције и представници Јерменске заједнице у Србији.

Такође, представници Војске Србије и ваздухопловци Војводине су данас положили венце на хачкар у Новом Саду

Сви заједно поклонисмо се жртви ваздухопловаца.

Далеке 1988.године, 7. децембра, цео свет је чуо за Совјетску Републику Јерменију. Земљотрес какав до тада није забележен, свом силином затресао је област Јерменије. Два града на северу републике, Спитак и Лењинакан, срушени су до темеља. По изјавама научника, земљотрес такве јачине имао је снагу разарања десет пута већу од атомске бомбе која је бачена на Хирошиму. Цела насеља стамбених зграда, нестала су у неколико секунди. Након овакве катастрофе, грађевинари у Јерменији, поново су разматрали стандарде у области грађевинарства и како поново све сигурно изградити. По званичним подацима, погинуло је око 25 хиљада људи, око 140 хиљада становника остали су инвалиди, а око пола милиона становника остало је без крова над главом. Катастрофа једне земље и једног народа, катастрофа чије се последице осећају до данашњих дана. Тадашњи Председник СССР-а Михаил Горбачов, упутио је позив свим земљама света за помоћ након овакве тешке катастрофе. Одазвало се 111 земаља.

Тадашњи Југословенски врх државе, одлучио је међу првима да пошаље хуманитарну помоћ. Наређење је добила Југословенска Народна Армија. Планиран је транспорт хуманитарне помоћи са расположивим транспортним авионима Ан-12 са Скопског аеродрома, као нашег најјужнијег војног аеродрома. Изузетно захтеван летачки задатак поверен је искусним посадама Ан-12, које су иза себе имале хиљаде сати налета. Увидом у летачке књижице, видимо огромно искуство посаде, бројни дотадашњи летови били су вишечасовни и захтевни, прелетале су се бројне државе, временске зоне, различите климатске области. Поверени терет, у дотадашњој пракси, достављан је на више континената, тачно по плану, на време и без проблема по посаду или технику.

Чим су се стекли услови у Јерменији, отворен је за летење међународни аеродром у главном граду Совјетске Републике Јерменије - Јеревану. Врло брзо, ваздушна лука у Јеревану, постала је најактивнији аеродром у региону, јер је почела да пристиже помоћ из свих крајева света. Војни и цивилни ваздухоплови непрестано су пристизали. Први авион са хуманитарном помоћи из СФРЈ, авиокомпаније „Авиогенекс“, слетео је 10. децембра у Јереван. Тим летом успостављен је хуманитарни ваздушни мост Скопље-Јереван.

Задатак превожења хуманитарне помоћи, поверен је седмочланој посади из састава 675. мтрае на челу са потпуковником Маринковић Предрагом. Вођа посаде, искусан пилот са скоро 6500 сати летења иза себе, бивши наставник летења у Ваздухопловној Војној Академији. Пилот који је у транспортној јединици Југословенског Ратног Ваздухопловства облетео земаљску куглу, превозећи високе функционере тадашњег државног врха Југославије. Вођа посаде који је био у најбољим летачким годинама, у свима знаној јединици, којој је годинама основни задатак био- ваздушно превожење Маршала Тита.

На Скопском аеродрому, посада је провела цели 11.децембар чекајући утовар терета и припремајући се за предстојећи лет. Претходног дана, вратили су се из Лондона. У касним вечерњим часовима 11. децембра, контрола летења Скопског аеродрома, одобрила је полетање и лет на маршрути Скопски Петровец-Ларнака-Јереван. Током читавог лета, пратило их је лоше време (у ваздухопловној терминологији СМУ-сложени метео успови), али за искусну посаду, лоше време није представљало већи проблем јер су били обучени за летење у свим условима.

Међутим, приликом завршетка лета, на прилазу међународном аеродрому у Јеревану дошло је до ваздухопловне катастрофе. Грешка контроле летења, лоши временски услови, отказ ваздухоплова или грешка искусне посаде, до данас су остали тајна за све сведоке овог трагичног догађаја. На обали реке Камах у Јерменији, 33 минута после поноћи 12.децембра, авион Југословенског Ратног Ваздухопловства са седам чланова посаде, доживео је ваздухопловни удес. Била је то у Југословенском ратном Ваздухопловству, прва већа катастрофа транспортног авиона од средине 50-тих година и прва катастрофа војног ваздухоплова у иностранству. Највећа цена те катастрофе, били су животи наших седам колега ваздухопловаца. Велики губитак за све, али највише за њихове породице.

На летачком задатку 12.12.1988.године, погинули су:

-потпуковник-пилот Предраг Маринковић

-потпуковник-навигатор Милан Мичић

-мајор-пилот Владимир Ерчић

-мајор-пилот Миленко Симић

- заставник 1 класе механичар-летач Милисав Петровић

-заставник 1 класе механичар-летач Бориша Мосуровић

- заставник радио-телеграфиста Јован Зисов

У свеопштем хаосу у Јерменији, узрокованом земљотресом, цео Јерменски народ ипак је запамтио херојску жртву наших ваздухопловаца. Тај трагичан догађај, заувек је остао запамћен у историји Јерменије. Свих ових година, народ Јерменије стоји поклоњен према жртви наших ваздухопловаца.

Након трагедије, тела наших ваздухопловаца, стигла су 15. децембра у 14 часова на Батајнички аеродром. Аеродром којем су се толико пута враћали након извршених задатака. Дочекале су их стотине колега ваздухопловаца, пријатеља, чланова породица и све најодговорније старешине ЈНА и РВ и ПВО. Сахрањени су уз највише војне почасти у присуству породица, пријатеља, државног и војног врха, те дипломатског представника СССР-а.

Указом Президијума Врховног Совјета СССР, 27. јануара 1989. године, седмочлана посада авиона Ан-12 рег.бр 73312 YU-AID, за испољену храброст и самопожртвовање приликом извршавања племените мисије пружања помоћи у ликвидацији последица земљотреса у Јерменији, посмртно је одликована је Орденом „Пријатељство народа“. Указ је потписао тадашњи Председник Президијума Врховног Совјета СССР-а Михаил Горбачов.

На позив Владе и народа Јерменије, у Јеревану је од 11. до 14.децембра 1995.године, боравила група од 23 члана породица погинулих ваздухопловаца и званична делегација Савезног министарства за одбрану и РВ и ПВО. У Јереван су долетели авионом Ан-26 Југословенског РВ и ПВО, а повод је био откривање споменика нашим пилотима.

На седмогодишњицу од ваздухопловне трагедије, на месту удеса на обали реке Камах, подигнут је споменик „Сломљено крило“ као део Спомен-комплекса посвећеног страдалој посади и пријатељству два народа. Споменик је висок 12 метара, а само крило, као део споменика, дугачко је седам метара као симбол изгубљених седам живота. У основи споменика су мермерне плоче са именима наших ваздухопловаца, исписана на српском и јерменском језику. Са обе стране спомен-крила постављени су „Хач-кари“, камени споменици (Јерменски назив за крст у камену). На левом су исклесани ликови две мајке (српске и јерменске) које тугују за изгубљеним синовима.

Као знак нераскидиве везе Јерменског народа са српским народом, почетком деведесетих година, из Јерменије су послата два хачкара (Јерменски назив за крст у камену)

Један спомен хачкар постављен је 1993. године у Земунском парку, поред улаза у цркву Светог Архангела Гаврила. Традиционални јерменски споменик посвећен је погинулој посади Ан-12. Споменик је рад јерменског уметника Румена Налдбађана.

Други спомен хачкар постављен је 1995.године у центру Новог Сада на месту где се некад налазила Јерменска црква.

Ове године, на тридесетогодишњицу од велике ваздухопловне трагедије, породице погинулих ваздухопловаца и делегација МО ВС, посетиле су Спомен-комплекс „Сломљено крило“ у Јерменији.

Последњи поздрав од ваздухопловаца.

Саша ЈОВАНОВИЋ