Последњег дана 2020. године, 31. децембра је стигла веста да се у вечну небеску ескадрилу преселио Зденко Дупланчић, пуковник авијације у пензији, учесник НОР-а, борац Прве пролетерске народноослободилачке ударне бригаде, учесник у завршним операцијама у ослобођењу Србије, Београда и Југославије.

Рођен у Сплиту 1929. године - ђак гимназије. Иако веома млад, следећи кораке уже и шире породице, укључује се у народноослободилачки покрет и средином августа 1942. године постаје активан члан СКОЈ‐а.

Као организован члан учествује у разним илегалним акцијама које су биле организоване од стране СКОЈ‐а и КПЈ против италијанских окупатора, а које су се састојале у извршавању саботажа окупаторској војсци, прикупљању помоћи за НОБ и организовање омладине у редове борбе против идеологије фашизма као и у учествовању у манифестацијама непослушности окупатору.

Као СКОЈ‐евац упућен је у Мосорски одред и Сплитску бригаду које су на прилазима граду Сплиту браниле улазак Немаца и усташа у град.

После капитулације Италије септембра 1943. године, ангажовани су на евакуацији што веће количине наоружања и опреме које су Италијани оставили.

Како се Прва пролетерска Народноослободилачка ударна бригада у то време налазила у близини далматинских јединица, ради попуне пролетера, септембра 1943, већа група раније организованих СКОЈ‐еваца и чланова КПЈ упућена је у бригаду, у њене батаљоне. Зденко је упућен у 2. црногорски батаљон, 3. чета.

Као борац и помоћник на тешком митраљезу, а касније и сам митраљезац и командир вода учествује у многим значајним биткама које је бригада водила у Босни, Црној Гори, Санџаку и Србији. Учествовао је у борбама на Златибору против Бугара и четника, у ослобађању Ваљева, Лајковца, Уба и у бици за ослобођење Београда, а касније на Сремском фронту, Славонији и у ослобађању Загреба. На крају рата имао је чин старијег водника.

После рата остаје, као перспективан у ЈА, када је упућен на школовање у СССР у Москву у ваздухопловно училиште. По завршетку школовања, унапређен је у чин поручника и службовао је у више ваздухопловних гарнизона ‐ Сарајево, Љубљана, Краљево, Београд ‐ на дужностима наставника, органа безбедности, директора извоза наоружања и војне опреме (СДПР “Југоимпорт”), на испоруци НВО и пружању помоћи ослободилачким покретима који се боре за независност у свету.

У Краљево ‐ ВШЦ, Зденко долази маја 1955. године, као млад капетан на дужност наставника и руководиоца циклуса (катедра наставника радарско рачунарских средстава).

Као наставник предавао је радиотехнику и радарско‐рачунарска средства механичарима и двема класама питомаца ПВО.

У току активне војне службе завршио је и школу за усавршавање радарске и ракетне специјалности, ваздухопловне електронике у САД и Вишу ваздухопловну академију.

Обављајући поверене дужности, доста је путовао по свету, понајвише у несврстане земље. Дужност шефа групе за економско‐техничке послове у СССР‐у при амбасади СФРЈ обављао је пет година, баш у време када се ЈНА наоружава са савременим ратним средствима за све видове оружаних снага.

Поред редовних формацијских дужности, обављао је и одговорне дужности у СКЈ. Био члан Комитета СКЈ ССНО, председник комитета војно‐привредног сектора, члан опуномоћства СКЈ у СССР.

За заслуге у рату одликован је Орденом за храброст, Орденом братства и јединства са сребрним венцем, Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима и Медаљом за храброст.

Поред наведених, за послератни период носилац је још шест ордена и седам медаља, поред којих је Орден југословенске звезде на огрлици за сарадњу и рад са ослободилачким покретима.

Пензионисан је 1988. године у чину пуковника.

По пензионисању активно се укључио у СУБНОР. Био је на дужности председника СУБНОР општине Савски Венац, председника Секције бораца Прве пролетерске НОУ бригаде, члан Председништва СУБНОР‐а Београда и члана Републичког одбора СУБНОР‐а Србије и комитета истог за међународне везе.

Био је члан и УПВЛПС и са саборцем Љубишом Антонијевићем, такође пуковником авијацијеу пензији, више година унатраг су представљали наше Удруђење на свечаностима поводом Дана победе и Дана ослобођења Београда у Другом светском рату.

Преминуо је 31. децембра 2020. године. Време и место сахране ће бити накнадно објављени.

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије породици Зденка Дупланчића и овим путима изражава најдубље саучешће.

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) - ветерани РВ и ПВО,

свим својим члановима, активним и пензионисаним припадницима вида и свим љубитељима ваздухопловства, упућује новогодишњу честитку са жељом за добрим здрављем и успехом на свим пољима у следећој, 2021. години.

ЖИВЕЛИ!!!

ОД ПРВИХ ВАЗДУХОПЛОВНИХ ИДЕЈА 

ДО ФОРМИРАЊА ВАЗДУХОПЛОВНЕ КОМАНДЕ 

Војно ваздухопловство у Србији настало је на почетку XX века, у времe када су њену војничку славу пронела имена војводе Радомира Путника, Степе Степановића, Живојина Мишића, Петра Бојовића и многих умних и храбрих официра и подофицира.  

Ваздухопловство тада није имало данашњу структуру и физиономију, али је садржало елементе из којих су настали данашњи родови и службе РВ и ПВО. 

Први ваздухоплов - балон настао је крајем XVIII века, да би у XIX веку ушао у арсенал војних средстава. 

Развој ваздухопловства, које је обухватало балонство и голубију пошту, а касније и ваздушне бродове, убрзан је крајем XIX века. Немачка уводи војно балонство 1870, Велика Британија 1878, Италија 1884, Русија 1885, Аустро-Угарска 1886, а САД 1892. године. Појава ваздухоплова утицала је на организацију војске, тактику и стратегију њене примене, извршене су битне промене у војној теорији и пракси, из темеља је промењена физиономија, садржај и карактер рата. Како је тај процес текао у Србији? 

 Прве ваздухопловне идеје у Србији 

Србија је почетком XX века била међу првим државама које су у своју војску увела ваздухопловство и ангажовала га у ратни операцијама. У протеклих преко 100 година имали смо континуитет, и, уз мање изузетке, сопствену концепцију развоја ваздухопловства.    

Прво јавно објављивање ваздухопловства у Србији налазимо у чланку „Ваздухопловие“ од Матије Бана, који је објављен у у „Сербским новинама“ бројеви 78. и 77. од септембра 1844. године. Изнад Београда балон је први пут летео 1873. године, а изнад Панчева 1880. године.   

Ваздухопловне идеје добиле су на значају објављивањем прве књиге на српском језику о тој људској новотарији. То је била књига „Шетња по облацима“ аутора др Ђорђа Станојевића, нашег великог научника, објављена 1884. године у Београду, где даје шири опис, тада у свету доминирајућег ваздухоплова - балона и летења на њему.

У овој књизи је Станојевић детаљно описао први лет балоном са људском посадом, који су 22. новембра 1783. године.   

У „Ратнику“ часопису за војне науке, новости и књижевност, објављено је од 1885. до 1902. године више чланака и превода текстова из стране штампе о ваздухопловству (балони, баздушни бродови, голубија пошта). 

Здравко Рајковић је марта 1885. године, написао чланак “Ваздушне лопте с војног гледишта”, где исцрпно обрађује дотадашња искуста и будућу примену аеростата - балона и ваздушних бродова, у војне сврхе. 

У француском Технолошком билтену број 9. из 1902. године похвално се пише о напорима Србије да уведе ваздухопловство у своју војску, сврставајући је у ред најнапреднијих држава.   

Конкретни кораци на увођењу ваздухопловства 

Први корак за увођење ваздухопловства у Српску војску учињен је 1893. године када је у „Уредби о формацији целокупне војске“ предвиђено формирање балонских чета у свакој дивизији. Но, до реализације тог стратегијског решења о ваздухопловству дошло је после деценију и по.     

Припреме за увођење ваздухоловства су се, ипак, убрзавале и добијале конкретну форму. Требало је створити кадар. Зато министар  војни Краљевине Србије пуковник Милош Васић 1900. године доноси одлуку о школовању ваздухопловних стручњака.  

Први међу њима био је инжињеријски поручник Коста Милетић одабран од више кандидата и упућен у Русију на школовање у ваздухопловни школски центар Волково поље код Санкт Петерсбурга. Завршио је ваздухопловну официрску школу царске Русије као други у рангу и стекао звање пилота везаних и слободних балона. Оспособљен је за рад и руковођење голубијом поштом, а стекао је и знања из ваздухоплвне метеорологије.   

По повратку у отаџбину крајем 1902. године капетан Коста Милетић је предано радио читаву деценију на припремама за формирање војног ваздухопловства. Наилазио је на велике тешкоће и препреке али се није предавао. Правио је планове, давао предлоге и учестоввао у креирању програма развоја војске. Већ у Закону о устројству војске из 1904. године у одељку „Саобраћајна струка“ уведена и ваздухопловна терминологија. 

Прворођена ваздухопловна јединица у Србији је Прва станица Голубије поште формирана 1. новембра 1908. године у Медошевцу код Ниша, под командом инжињеријског потпоручника Лазара Костића, кога је за рад обучио Коста Милетић. Наредбу о формирању станице потписао је ђенерал Степа Степановић. Убрзо је формирана и Друга станица голубије поште у Пироту. 

Балони за Српску војску (слободни и везани), водонична централа и балонска опрема купљени су 1909. године. 

Ваздухопловство добија место у доктринарним и нормативним документима, па је Ратној служби из 1911. године дат опис голубије поште, балона и аероплана, а изашла је из штампе књига „Ваздухопловство и војнички поглед на његову примену“. 

Србија се упознаје и са аропланима, а пажљиво се прате искуства о употреби авијације у европским државама и у свету од првог лета авиона 1903. године, па до њихове војне примене на маневрима, када су показане њене изванрдне могућности за извиђање и коректуру артиљеријске ватре копнених и поморских трупа. Престолонаследник Александар Карађорђевић летео је авионом приликом посете Француској 1909. године. Од 1910. до 1912. године своје аероплане и вештину летења показало је у Србији више европских авијатичара. Сазревала је идеја да Србија што пре добије своје пилоте и своју авијацију. 

За пилоте авиона, по конкурсу Министарства војног од 22. фебруара 1912. године, одабрано је шст кандидата: поручници Милош Илић и Јован Југовић, потпоручник Живојин Станковић, наредник Михаило Петровић и поднаредници Миодраг Томић и Војислав Новичић. Они су у француском граду Етамп код Париза од маја до септембра 1912. године завршили летачку обуку и добили звања пилота. Први је самостално летео наредник Михаило Петровић. 

Опремање Српске војске авионима обављено је у јесен 1912. године: два аероплана су добијена из ратног плена; два су добијена на поклон из Русије, а осам авиона је купљено у Француској. Србија је крајем 1912. године године имала 12 авиона. 

  Формирање српског војног ваздухопловства 1912. године 

Стварање кадровских и материјално-техничких услова омогућило је да се приступи формирању српског војног ваздухопловства. Наређењем начелника Штаба  Врховне команде војводе Радомира Путника 24. децембра 1912. године формирана је Ваздухопловна команда са седиштем у Нишу. За команданта је постављен мајор Коста Милетић први срспки пилот и ваздухопловни стручњак, јунак из Кумановске битке. 

У саставу Ваздухопловне команде били су:

• Аеропланско одељење (ескадра), командир поручник Милош Илић, пилоти: Живојин Станковић, Михаило Петровић, Миодраг Томић и Војсилав Новичић;
• Балонско одељење, командир поручник Јован Југовић;
• Водонична централа, командир поручник Марко Марковић и
• Голубија пошта, командир потпоручник Драгољуб Марјановић. 

Први аеродром српског ваздухоплвоства уређен је на Трупалском пољу, недалеко од железничке станице Топоница код Ниша. Ту су постављени хангари и потребне инсталације, а упркос зими и снежним падавинама српски пилоти су у јануару 1913. године почели са летачком обуком. 

Прва борбена једница српског авздухопловства је „Приморски аероплански одред“ формиран у фебруару 1913. године с циљем подршке српске и црногорске војске у операцијама код Скадра. Приликом извршавања борбеног лета код села Барбалуш 20. марта 1913. године погинуо је наредик Михаило Петровић, он је наша прва ваздухопловна жртва. 

Први закон о ваздушној пловидби у нас, и једна од првих у Европи и свету, „Уредба о саобраћају справама које се крећу по ваздушном простору“ коју је потписао  Краљ Србије Петар први Карађорђевић, донета је 18. фебруара 1913. године. 

Наше војно ваздухопловство настало је међу 15 првих држава у свету, међу првих је пет које су га користиле у ратним операцијама. Пре 108. година имали смо 12 авиона, три балона, голубију пошту, водоничну централу, аеродром, елементе ваздухопловне ингфраструктуре и закон о ваздушној пловидби. 

Традиције Ваздухопловне команде и њених јединица негује данас Ратно ваздухопловство и противваздухопловна одбрана Војске Србије, на славу и понос свих ваздухопловца и свих грађана Србије.

Срећан празник 24. децембар Дан РВ и ПВО! 

  Мр Златомир Грујић, пилот, пуковник у пензији