После неколико дана, када су се емоције смириле, седох да напишем коју реч о промоцији моје књиге „ДОСАЊАНО НЕБО“ у Дому ваздухолповства у Земуну.
Било је то једно величанствено вече, препуно емоција, сећања, искрености у сваком стиску руку и осмеху. Писао сам ову књигу са жељом да неке догађаје и неке драге људе отмем од заборава али сам увек имао једну покретачку мисао која ме терала да књигу што пре приведем крају. 
Била је то мисао да покушам окупити што више тих драгих лица на једном месту. Те вечери када сам после најаве Златомира Грујића стао за микрофон, осетио сам по први пут после дуго времена од кад се бавим овим послом и наступам, трему и речи су негде застале у грлу. Поглед на готово пуну салу која има 250 места, деловао је толико јако да сам једва успео обуздати емоције.
Шта рећи, осим да сам био поносан док сам прелазио погледом преко знаних лица која су оставила вечити отисак у мом срцу. Моје драге колеге, моји другови из летачких комбинезона и војничких чизама, класићи, ратници из рова, моја родбина колеге песници учинили су да се осетим вољеним и поштованим и на томе им неизмерно хвала.
Било је то вече када смо се сетили и оних који нису више међу нама али које нисмо и нећемо никад заборавити. Гледао сам моје бивше команданте у првом реду: Љубишу Величковића, и Дулета Косановића, који су ми погледом и изразом лица показивали да су срећни што су ту тог тренутка и што су део моје књиге и мог живота. 
Моје драге колеге Диња, Сића, Мојке, Медо, Соћо, Зоки, Дачо, Клупски, Мишко, Рађа, Ико, Коша, Ивеша, Мики, Раћо, Ацо, Пено, Бата, Болић, Боки, Слобо, Лаза, Локи, Саша, Звеки, Ашанин, Микс, Глуш, Бобар, Весна, затим моји „Мостарци“ Поп, Вранке, Жиле као и сви остали учинили су да тог тренутка дам себи задатак о обавезу да другу књигу морам још детаљније и студиозније срочити, и наредне године их опет окупити.
Што се тиче саме промоције, она је протекла у прелепој атмосфери, са садржајима који су по оцени присутних били изванредни, а за то су се побринули пре свега Златомир Грујић рецензент ове књиге, професор Саша Митровић, Љуба Манасијевић и ненадмашна Снежана Дубак у улози модератора.
На крају морам да изразим захвалност Удружењу пензионисаних војних летача и падобранаца Србиј (УПВЛПС) на челу са мр Златомиром Грујићем, који су ми омогућили да моја књига истинитих прича „ДОСАЊАНО НЕБО“ полети у сазвежђе читалачке публике управо са места великих тековина нашег ваздухопловства.
Љутомир РУНДИЋ, књижевник