Како можемо да помогнемо?
Питање које често чујемо у свакодневном животу, али даље од тога, ретки су који наставе са том причом. Понеки одустану јер нема одговора, други јер су то само љубазно питали, без искрене намере да стану и помогну, а трећи одустану јер није добар тренутак, нису тако схватили и милион других разлога за одлазак.
Постоје на другој страни, у нашим животима, малобројни мали јунаци који искрено желе да помогну. Није им тешко да понове питање, није им проблем да стану са својим обавезама, воле да засучу рукаве и отвореног срца, искрено помогну. Без намере да нешто добију, без намере да се о томе прича, без икакве скривене намере. Само велики осмех, чисто срце и велики загрљај, као помоћ у невољи.
Богати смо као човек, кад имамо такве пријатеље. Богати смо као друштво, ако имамо пуно таквих случајева. Треба их препознати, похвалити и јавно истаћи за пример свима нама. Такве приче покрећу нове јунаке и постајемо сви бољи као људи, друштво и држава.
Данас причамо о тим малим, а великим јунацима из сенке.
Другу годину, имамо групу ваздухопловних ентузијаста, макетара Макетарског клуба ОЛУЈ из Београда, који помажу Музеј ваздухопловства. Помажу и речима и делом.
Пре две године, успостављена је лепа и корисна сарадња управе Музеја ваздухопловства са једне стране и групе макетара, са жељом да се помогне музеју у одржавању сталне поставке ваздухоплова.
Од тада, свака два до три месеца, окупе се викендом макетари и чланови њихових породица и сви заједно, чисте од прашине ваздухоплове унутар музејске зграде.
Накупило се у протеклих тридесетак година пуно слојева прашине које живот доноси и наша вредна поставка ваздухоплова, изгубила је сјај под тим слојем прашине коју су донеле године. Кренули су сви заједно, са враћањем сјаја овој вредној поставци ваздухоплова.
Музеј нема довољан број запослених, послови у музеју су уобичајено велики, обавезе стално актуелне и музеј није био у могућности да ангажује своје људство и за тај посао, па је оваква помоћ више него добродошла.
Искуства из познатих ваздухопловних музеја по свету, говоре нам да многи велики музеји ангажују значајна средства за свакодневно одржавање експоната, али у свим музејима по неписаном правилу, организоване су и групе ваздухопловних ветерана, макетара и свих осталих ентузијаста за помоћ у раду музеја.
Тако се ваљда и постаје велик?
Макетари из клуба ОЛУЈ, су макетари из Београда, Панчева, Новог Сада и многих других градова. Кад је потребна радна акција, окупе се сви и помогну.
Макетари су на почетку свог ангажовања, међусобно поделили посао у одржавању авиона и свако је преузео своје обавезе. Они су иначе искрени љубитељи свих ваздухоплова и добри познаваоци ваздухопловне историје. Сви они сматрају да тим својим радом, одржавањем авиона, чувају историју на неки свој специфичан начин.
Сваки авион је као једна животна прича. Има своје име, место где је настао, своју летачку причу. Уз њега су везани пилоти који су летели на њему, техничари који су га годинама одржавали и војници који су га чували. Ти авиони су данас, сачувани представници неких догађаја и прошлих времена, стоје као поносни ветерани да нас опомињу, уче и саветују.
Поједини макетари одржавају поједине ваздухоплове јер су им баш ти модели омиљени кад састављају макете, други воле да сваки пут оперу и очисте други ваздухоплов и тако упознају новог јунака поставке музеја. Поједини долазе са својом децом, јер тако се најмлађи најбоље уче многим хуманим вредностима. Тако се васпитавају нове генерације будућих ваздухопловаца, генерација које долазе иза нас.
Члан нашег Удружења, ваздухопловни заставник-летач у пензији Саша Јовановић, иначе и сам дугогодишњи макетар, као ваздухопловни ветеран, помаже у одржавању ваздухоплова.
Са својом децом као помоћницима, од првог дана одржава два авиона из сталне поставке музеја. То су познати ратни ловац Јак-3 и наш први млазни авион Ф-84Г. На оба типа ових авиона, радио је током каријере његов отац, ваздухопловни заставник Душан Јовановић.
Душан је био припадник 6. класе Средње војне школе у Рајловцу. Завршетком школовања 1952. године, произведен је у чин водника ваздухопловнотехничке службе и годинама је одржавао авионе нашег ваздухопловства у Залужанима, Љубљани, Пули и Плесу. Своју ваздухопловну каријеру завршио је 1988. године. Преминуо је 2010. године.
Од тог дана, прешао је у велику ескадрилу ваздухопловаца на неком бољем месту и данас их спомињемо са поштовањем. Душан је на свог сина пренео љубав према ваздухопловству, поштовање ветерана који су стварали и сачували ваздухопловство и да на сваком месту чува историју на коју смо сви поносни.
У част свога преминулог оца, Саша Јовановић, одржава авионе Јак-3 и Ф-84Г. Сваки сусрет са тим авионима, враћа га у нека прошла времена и приче о њима, које је слушао од свог старог заставника.
За њега лично, овај рад је пуно више од простог одржавања чистоће ваздухоплова. То је поштовање ваздухопловне историје, свих старих ваздухопловних ветерана и пуно, пуно тога...
Текст и фото:
Ваздухопловни заставник-летач у пензији, Саша Јовановић