После дугогодишње болести преминуо је 26. фебруара 2020. године у Београду наш друг, пријатељ и колега Бранко Гулан, пилот, пуковник авијације у пензији.
Бранко је рoђeн 25. марта 1931. године у селу Тргови на Банији. У родном месту завршио је основну школу. Четири разреда гимназије завршио је у Првој партизанској гимназији у Ријеци, Класнићу, Санта Цесарци (Италија) и Сплиту од 1943. до 1945. године. Гимназијско школовање наставио је у Глини, Костајници и Вуковару. Из VII разреда гимназије почетком 1948. године конкурише и бива примљен у 5. класу Ваздухопловног војног училишта (ВВУ) у Панчеву 1948. године.
Школовање у ВВУ завршио је крајем 1950. године у Мостару када је произведен у чин потпоручника авијације и добио летачко звање пилота.
Током активне војне службе у ЈНА завршио је Војнополитичку школу ЈНА и Командно-штабну академију РВ и ПВО као први у рангу.
По престанку летачке службе из здравствених разлога определио се за дужности на којима је могао најдиректније допринети одбрани тековина НОР-а. Обављао је партијско-политичке дужности – помоћник за МПВ и секретар комитета СКЈ од пука до корпуса. Био је први послератни официр члан опуномоћства ЦК СКЈ у војсци. Све дужности обављао је са највишим оценама.
У пензију је отишао 1. јануара 1991. године у чину пуковника.
Живео је у Мостару, Бања Луци, Загребу, Погорици, Нишу и Београду.
За заслуге током службе у јединицама и установама ЈНА и РВ и ПВО одликован је са осам ордена и пет медаља. Међу ордењем нејвише је поносан на Орден Народне армије са златном звездом и ловоровим венцем, Братства и јединства са сребрним венцем и орден са Црвеном заставом рада.
Током гимназијског школовања и у ВВУ био је активан у омладинској организацији и почиње да пише у омладинским и другим часописима.
Активно се бавио писањем и објавио је преко стотину наслова у армијској штампи, дневним листовима и часописима. Писао је студије, чланке, есеје, репортаже и мемоарске прилоге. Запажени су његови радови у „Крилима Армије“, „Војсци“, „Гласнику РВ и ПВО“, „Војноисторијском гласнику“, „Војнополитичком информатору“, „Војом ветерану“, „Политици“, Илустрованој политици“ и другим. Посебно је истраживао историју југословенске авијације у току Другог светског рата и у послерататном периоду.
Круну његовог историографског рада представља монографија Пете класе ВВУ под насловом „Пилоти генерације пет“ једно од најбољих дела из те области. На тој књизи радио је од 1999. до 2003. године.
Веран својој генерацији био ја најактивнији на окупљањима припадника Пете класе поводом јубилеја и у другим приликама.
Један је од оснивача, најактивнијих чланова и председника УПВЛПС. Био је активан члана СУБНОР-а и УВПС.
Бранко има многобројну породицу која је била уз њега до последњег даха – супругу Јованку, која га је верно пратила и децу подизала, у браку преко 60 година; ћерку Анђелију, сина Душка, унуке, праунуке, сестре од ујака и њихову децу. Уживао је високи углед и поверење познаника, пријатеља, сарадника и другова.
Током свог благородног живота и плодног професионалног и друштвеног пута друг Бранко није никада мењао своја идејна и политичка опредељења. Од фебруара 1942. године, када је са непуних 12 година на своју пионирску капу ставио црвену звезду петокраку остао је привржен и до краја одан идеји правде, слободе и друштвеног напретка. Те ратне године Бранко је постао курир свог месног Народоослободилачког одбора села Тргови. Тако је он један од најмлађих чланова СУБНОР-а, што показује чланска карта СУБНОР-а, коју је потписао тадашњи секретар Александар Ранковић 8. августа 1949. године.
Друг Бранко остаће трајно и живети у нашем сећању, нећемо га заборавити, јер умиру само они који су заборављени, а он неће бити заборављен све док издрже слова на папиру вечнописа монографије „Пилоти генерације пет“ .
До краја одан авијатичарском позиву, професији и својој земљи, пуковник Бранко Гулан отишао је у вечност, у састав небеске ескадриле која бесконачно крстари свемиром.
Неке благопочива у миру и спокоју.
Вечна му слава и хвала!
