Данас се навршава тачно 20 година од погибије хероја, пилота Миленка Павловића, пуковника.
Двадесет година је за породицу Миленкову, родитеље, супругу, синове, родбину и пријатеље предуг период, пун жалости, туге, непребола...
Човек, пилот, војничина, официр, командант, ратник, витез, херој Миленко, тог злокобног дана полетео је са јуначким срцем у грудима, али без правог оружја у рукама, да од НАТО злочинаца одбрани родни крај, Ваљево, нејач, народ, Србију... Способан, искусан, одлучан и непоколебљив какав је био, добро је знао и сигурно прогнозирао да ће својим животом заштитити и оставити да живе млађе колеге, пилоти надзвучних борбених авиона.
Тих тешких и критичних дана, као вечити пријатељи, колеге, класићи, саборци и ратни другови, водили смо дуге разговоре и разматрали варијанте како и на који начин да сачувамо цивиле, резервисте, војнике, механичаре, пилоте и све људе око нас. Трагична судбина храброг пилота одлучила је да Миленко не сачува самога себе, него да на олтар отаџбине, а у славу мира и слободе народа, положи оно највредније, сопствени живот овоземаљски.
Надамо се и верујемо да је херојским чином и неизмерном жртвом најбољег пилота надзвучних борбених авиона и команданта ловачког пука Миленка Павловића затворен круг саздан од сјајних звезда а започет погибијом наше прве жртве ратног ваздухопловства Михаила Петровића, код Скадра, давне 1913. године.
Син, супруг, отац, брат, наш предобри друг и прави пријатељ Миленко, одлетео је у легенду да настави битисање у лепим сликама, драгим успоменама, причама и приповедању које краја нема.
Бориша Мандић, пилот инструктор, Београд
ПОЛИТИКА Online