Један од најтежих и најодговорнијих задатака је свакако десантирање падобранаца. Имао сам ту част, задовољство и обавезу да током летачке каријере навигатора на авиону АН-26 извршим више десетина летачких задатака на десантирању терета и падобранаца и сада могу са ове временске дистанце рећи да се сећам скоро сваког таквог лета.
О једном од тих специфичних летова желим овде са вама да поделим сећања. Била је средина месеца септембра. Планом обуке припадника 72. специјалне бригаде, били су предвиђени скокови са 800 метара и тога дана на аеродром Батајница дошла је група падобранаца предвођена Србом Радићем.
Заједничком припремом претходног дана, прецизирали смо елементе задатка. Десантирање смо требали да извршимо изнад аеродрома Ковин, са две групе падобранаца у два налета. После извршне припреме кренусмо на авион. Нисмо имали податак о ветру на висини јер на десантној просторији није вршено сондирање ветра, тако да смо располагали само подацима АКЛ Ковин. Међутим, проблем ових података је у томе што су они везани за ветар на земљи а висински ветар често зна да буде и супротан!?
(Једна напомена за оне који се слабије разумеју у ову проблематику: приликом десантирања падобранаца најважнији елемент прорачуна је занос падобранаца после искакања и утицај ветра на висини на путању приземљења. У идеалним условима врши се сондирање ветра уз помоћ метеоролошког балона и тако добијен податак о правцу и јачини ветра уноси се у прорачун времена и тачке „бацања“ падобранаца, односно изнад десантне површине се врши компензација компоненте ветра.)
У предвиђено време прва група падобранаца на челу са вођом десанта Србом, уђе у авион и заузеше своја места. Ми се „ишчекирасмо“ и по стартовању кренусмо на задатак. Маршрута је после полетања водила на Панчево, затим на југ до прелета Дунава источно од Смедерва да би у левом заокрету изнад Жарковачке аде (острво на Дунаву), ушли у борбени курс за десантирање и избацивање десанта нешто пре аеродрома Ковин (десантна просторија), јер смо од АКЛ Ковин добили леђни висински ветар!? То је био мој прорачун и ја га саопштих вођи ваздухоплова Ибраковић Зинаиду који се заједно са копилотом Симић Владом сложио са мојим прорачуном.
По поновном прелету Дунава у курсу десантирања, командовах подвлачење рампе и упалих „жуто светло“ на рампи што је био знак падобранцима да устану и припреме се за скок. Од тога момента они чекају мој сигнал да дам „зелено светло“ на рампи да би искочили, а ја се усредсредих на нишањење тачке "Т" на коју сам прорачунао да треба пасти десант!
У моменту кад ми се нишан поклопио са тачком на земљи, упалих „зелено светло“ и група нестаде кроз отвор рампе у року од 15 секунди. РТГ-ејац Дражић Радован извести да су сви искочили и тада приступих затварању рампе и по паљењу сигналних лампица на пулту известих да је рампа затворена. Механичар летач Дињашки Драган потврди да је рампа забрављена и настависмо маршруту према Панчеву и даље према Батајници где нас је чекала још једна група падобранаца.
По слетању, колеге нам рекоше да смо са десантом „подбацили“ и да су сви пали пре аеродромске површине! Констатовасмо да је податак о јачини и правцу ветра био лош, или да се ветар на висини променио! Чињенице су говриле да је у моменту десантирања био чеони, а не леђни ветар!?
У следећем налету изврших корекцију са чеоном компонентом ветра и друга група „паде“ на предвиђену десантну поовршину. Међутим овим се прича не завршава!
Наиме, гледајући од Дунава према аеродрому Ковин, аеродром се са јужне стране граничи са Специјалном болницом за психијатријске болести која је због природе болести пацијената ограђена жичаном оградом. Елем, она прва група на челу са мојим пријатељем Србом „попада“ у двориште ове болнице.
Падобранци су после приземљења провизорно савили падобране и гуртне, упртили их на леђа и кренули према зборном месту! Е, не лези враже! По причи једног броја падобранаца (Србо је мудру ћутао), једини излаз из болничког круга беше на капију где су била два чувара.
Када Србо крену са још једним „падосом“ да изађу уз објашњење: - Ми смо падобранци!, чувари их спречише речима: - Да, да, сви смо ми падобранци!Одбиј!!!
Да би их на крају ипак убедили да нису пацијенти са чаршафима који беже, већ заиста падобранци које ветар погрешно приземљио!!!
Колико је било истине у овоме никад не сазнасмо, али смо годинама Србу задиркивали на ову тему.
Љутомир Рундић, аутор и актер ове приче, рођен je у месту Врапци крај Соколца 1. јануара 1959. године. За време дугогодишње летачке каријере, летео је на транспортном авиону Ан-26, обављајући дужност навигатора, са летачким звањем инструктор-навигатор. Остварио је укупан налет од 1878,20 сати, обављајући летачке задатке над територијом наше земље, али и других земаља у Европи, Африци и Азији у току активне војне службе и касније по пензионисању. Службовао у Пули, Мостару, Краљеву, Нишу и Батајници. Пензионисан је 2006. године у Београду, а од 2011. живи у Лозници. Данас је све више присутан на српској књижевној сцени где се промовисао као аутор неколико збирки љубавне поезије као и кратких прича и есеја које објављује у више књижевних часописа. Члан је Књижевног клуба „Караџић“ из Лознице, Књижевне заједнице „Вук Караџић“ из Лознице и члан Књижевног клуба „Луча“ из Власенице.
Од 2013. године, пријемом у Књижевно друштво КиМ и Удружење књижевника Србије стекао је статус књижевника.
Фотографије:
1. Првих шест фотографија, ради илустрације текста су преузете из фото галерија са сајта "Удружења ветерана 63. падобранске"
2. Последња фотографија, улаз у Специјалну болницу за психијатријске болести Ковин, извор за фото: http://www.sbpb.kovin.info/wp-content/uploads/2014/11/1-Bolnica-Ulaz-1024x768.jpg