Повлачење ЈНА из Хрватске маја 1992. године, тадашњу Републику Српску Крајину (РСК) ставило је пред озбиљан проблем. Српско становништво на том, као и на простору бањалучке регије остало је физички одсечено од Србије и без довољних залиха лекова, горива и других средстава за живот. Јединице ЈНА на простору Крајине замењује мировна мисија УН – УНПРОФОР. У то време оружане формације у Крајини биле су организоване у јединице Милиције и ТО. У РСК након повлачења ЈНА остали су делови 56. мешовите хеликоптерске ескадриле, пре свега неколико хеликоптера Ми-8Т и Газела са незнатним бројем пилота и техничког састава. Због међународног договора и присуства снага УН, оружане формације Крајине су сведене на јединице Милиције, ТО је трансформисана у посебне јединице Милиције, док су тешко наоружање и техника стављени у магацине и хангаре под кључ. Хеликоптери су ушли у састав Милиције, префарбани су у плаву боју са ознаком Милиција Крајине.
Дана 18. маја 1992. године, Скупштина РСК усвојила је известан број амандмана на Устав РСК, створивши законску основу за формирање Српске Војске Крајине (СВК). СВК је од видова имала копнену војску (КоВ) и РВ и ПВО. За разлику од ВРС, СВК је за своје ваздухопловство задржала назив ратно. Иако је РСК од 18. маја 1992. године, па све до свог нестанка своје оружане формације називала војском, СВК се ипак не може сматрати класично устројеном војном формацијом попут ВРС, ХВ или ВЈ, већ више као тип војске која је организована попут милиције. Јединице СВК биле су уско организоване по територијалном принципу и нису напуштале своју зону одговорности (у односу на ВРС чије су јединице биле маневарског типа и често су пребациване из једне зоне одговорности у другу, како је ситуација на терену захтевала). Структура СВК осликавала је структуру ТО из пролећа 1992. године. Поред тога што је било проблема са попуном људством, СВК је имала проблема и са попуном школованим старешинама (у односу на ВРС која је имала сличан проблем, у СВК то је било посебно изражено).
Током операције „Коридор-92“, из састава Милиције Крајине у испомоћ 1. КК ВРС упућена је једна бригада јачине 800-1200 људи, батерија артиљеријских оруђа и неколико хеликоптера. После завршетка борби у Посавини, приступило се трансформацији посебних јединица Милиције у СВК. То ипак није протекло успешно, те је током читавог свог постојања формација СВК патила од бројних проблема и мањкавости.
Корене стварања крајишког ваздухопловства треба тражити у настанку хеликоптерске ескадриле Милиције Крајине. Наиме, у центру за обуку у Голубићу, десетак километара удаљеном од Книна, крајем марта 1992. године прикупљени су ваздухопловци из ЈНА – Срби рођени у Крајини. На смотри пред владиним званичницима РСК, 5. априла службено је формирана хеликоптерска ескадрила Милиције Крајине. Хеликоптери Ми-8Т и Газела, у плаво-белој схеми бојења, извршавали су класичне полицијске задатке, пружали ваздушну медицинску помоћ и осматрањем из ваздуха контролисали границе РСК.
Хеликоптерска ескадрила је садејствовала са специјалном бригадом Милиције Крајине која је учествовала у операцији „Коридор-92“, одржавајући везу, извлачила рањенике – често са првих борбених линија. После завршетка операције, ескадрила се вратила у базу на извршење редовних задатака.
Хрватска војска је после дужег примирја јануара 1993. године покренула операцију „Масленица“. Даљи продор ХВ зауставила је СВК створена брзо изведеном мобилизацијом и опремљена наоружањем из складишта која су била под контролом „плавих шлемова“. Као језгро за формирање војних састава послужиле су полицијске јединице посебне намене. Хеликоптери, сада у маскирним бојама, добили су и праве борбене задатке – Газеле наоружане противоклопним ракетама Маљутка зауставиле су продор хрватских тенкова Т-55.
Након пар недеља жестоких борби, линија фронта се стабилизовала и борбена дејства су се свела на артиљеријска. Релативно затишје, СВК је искористила за организовање сопствених ваздухопловних снага – формирана је ваздухопловна бригада и снажне јединице ПВО.
У то време почиње забрана летења изнад БиХ. Хрватска операција „Масленица“ и Резолуција Савета Безбедности УН о потпуној забрани свих летова изнад БиХ, у војном руководству СВК убрзаће одлуку о стварању јединица ваздухопловства која би задовољила потребе и била ваздушна подршка српским копненим снагама.
У марту 1993. најављене су промене којима су дотадашње хеликоптерске јединице и ваздухопловни елементи прерасли у прву Ваздухопловну бригаду РВ и ПВО Српске војске Крајине, да би потом, одлуком Главног штаба Српске Војске Крајине од 10. априла 1993. године, и наредбом о оснивању од 11. априла исте године. године била створена 105. ваздухопловна бригада РВ и ПВО СВК (105. вбр) која се састојала од команде бригаде, вода војне полиције, контроле летења, 249. ловачко-бомбардерско авијацијске ескадриле (249. лбае), 728. мешовите хеликоптерске ескадриле (728. мхе), позадинског батаљона и лаког артиљеријско-ракетног дивизиона (лард) ПВО. Међутим, кадровска, материјално-техничка подршка и основа крајишког ваздухопловства уопште, било је Ваздухопловство ВРС.
Аеродром Удбина после увођења забране летова изнад БиХ, постао је деташман авијације ВРС. Чињеница да је ГШ СВК одлучио да поново активира 105. вбр почетком 1993. године, поклапа се са увођењем забране летова УН изнад БиХ. Очигледно је да та одлука није случајна, и у основи представља дозволу В и ПВО ВРС да користи аеродром Удбина за своје потребе, будући да су аеродром Маховљани и хелидром Залужани у то време били под надзором посматрача ОУН.
Због присуства ваздухопловних компоненти ВРС, тачна организација бригаде није позната и тешко је 105. вбр одвојити од В и ПВО ВРС, пре свега због сличне ронделе коју је користила бригада, као и због већег броја пилота ВРС који су вођени као пилоти СВК (што у основи то нису били). Бригадом је према документима командовао потпуковник Ратко Допуђа. Међутим, одлуку о употреби борбене технике са аеродрома Удбина доносиће командант 92. мабр В и ПВО ВРС. У лето 1993. године, са аеродрома Маховљани прелеће део авиона ВРС на аеродром Удбина.
У то време за Крајину су из ВРС пребачене две батерије ракетног система ПВО Куб. Једна батерија је обезбеђивала аеродром Удбине, док је друга батерија била распоређена на подручју између Вргинмоста и Книна. Крајишка 44. ракетна бригада ПВО у свом саставу имала је дивизион ракета Двина и поменуте две батерија кубова из Српске. Овом бригадом командовао је потпуковник Ранко Дашић. Систем ВОЈИН СВК био је организован у 45. батаљон ВОЈИН и увезан са ситемом ВОЈИН ВРС. Радар С-600 налазио се на положају Гола Пљешевица, радари П-35 налазили су се на положајима на Просари и у селу Шушњар, док су код Слуња и Промина били постављени радари П-12 и Жирафа.
Прва два авиона која су се нашла у саставу 105. вбр била су два расходована авиона Г-2 Галеб (Н-60). Авиони Галеб ев. бр. 23122 и 23123 расходовани су 1988. године – први је постао учило, а други макета у кругу Ваздухопловне војне академије (ВВА).
Године 1993. у СВК нису поседовали борбене авионе, па су учинили све да врате у живот старе Н-60. У време продора хрватских снага у Медачки џеп, летови Н-60, под називом „Крајишник“, били су велико изненађење које је СВК приредила противнику.
Септембра 1993. године ХВ покреће операцију против СВК у Медачком џепу. Том приликом један авион Ј-21 дејствовао је по снагама ХВ. По авиону је дејствовала ПВО ХВ, али се авион извукао без оштећења. Авионима којима су управљали пилоти пристигли из Републике Српске извршени су напади и на ширем подручју Госпића.
Хеликоптери Гама наоружани ПОВР Маљутка, напали су артиљеријски положај ХВ на Рамљанима у Лици. Напад хеликоптера био је одговор на хрватски артиљеријски напад на команду 15. Личког корпуса СВК. У близини Госпића хеликоптери су уништили један тенк и један самоходни ПАТ 30/2 мм Прага хрватске војске.
Изнад Вргинмоста 14. септембра 1993. године, ПВО СВК ракетним системом Куб обара авион хрватског ваздухопловства МиГ-21бис ев. бр. 103, пилот гине.
У октобру 1993. године извршено је комплетирање пет авиона Ј-21, док су још четири била у поступку. Овим радњама вршило се устројавање 249. ловачко-бомбардерске авијацијске ескадриле. Поправке авиона обављане су у Залужанима покрај Бања Луке. У децембру 1993. године РВ и ПВО СВК имало је десет авиона Јастреб. Нешто касније, почетком 1994. године, изнесени су подаци према којима је 249. лбае имала тринаест авиона Ј-21, али попуњеност пилотима била је слаба, с тек четири пилота за овај тип авиона. Укупно је СВК располагала са 16 авиона Јастреб, два авиона Г-2 Галеб (ев. бр. 23122 и 23123), четири хеликоптера Газела Хера, четири противоклопна хеликоптера Газела Гама, два хеликоптера Ми-8Т (ев. бр. 12272 и 12367), један авион АН-2 познат и као Старац Вујадин и одређен број авиона УТВА-66, УТВА-75, Ј-20 Крагуј и Злин-526.
Вођство РСК покушало је да обезбеди и властите "Орлове". У једном захтеву од 21. јула 1994. године, послатом Кабинету председника РСК, наводи се да Јастреб, једини борбени авион СВК, има врло мале шансе за преживљавање у дубини хрватске територије, пре свега због мале брзине и ниских маневарских могућности.
Зато се предлаже да се СВК наоружа са 12 авиона МиГ-21бис или са шест Орлова и шест Супер Галебова Г-4. Тај план никада није остварен и на Удбини су само привремено били стационирани Орлови из 92. мабр.
Током хрватске операције „Бљесак“ авијација СВК није дејствовала по снагама ХВ.
Брз продор ХВ у операцији „Олуја“ и пад РСК, СВК није могла да спречи и поред успеха појединих јединица СВК на одређеним правцима продора ХВ.
Одређен број ваздухоплова током хрватске операције „Олуја“ није био у летном стању те су заробљени. ХВ је заробила оба авиона Г-2 Галеб, три авиона Јастреб (два Ј-21 Јастреб ев. бр. 24252 и 24146 и један ИЈ-21 24407), два авиона Крагуј (ев. бр. 30132 и 3150), два авион УТВА-66 (ев. бр. 51109 и 51???) и један УТВА-75 (ев. бр. 53255).
Осим заробљених ваздухоплова, сви остали авиони и хеликоптери прелетели су за Маховљане и Залужане. Део Газела ушао је у састав ВРС, део је прелетео за СРЈ и ушао у састав ВЈ. Хеликоптер Ми-8Т 12272 ушао је у састав ВРС, док је хеликоптер Ми-8Т 12367 ушао у састав ВЈ. За Бања Луку прелетели су Злин-526 и АН-2. Авион АН-2 који је познат још и као Стари Вујадин ев. бр. 01 данас може да се види на Маховљанима, оно што је остало од њега.
Треба знати да је ваздухопловство РСК у суштини, тешко одвојити од В и ПВО ВРС.
Данко Боројевић
Фотографије:
1. Амблем Српске војске Крајине, извор за фото: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D0%B5
2. Хеликоптер Ми-8Т ев. бр. 12272 из састава Милиције Крајине, на аеродрому Батајница децембра 1992. године. После пада Крајине хеликоптер је ушао у састав В и ПВО ВРС, извор за фото: аутор текста
3. Хеликоптер Газела Гама СВК у лету-друга половина 1994. године, извор за фото: аутор текста
4. Г-2 из састава РВ и ПВО СВК на аеродрому Удбине, извор за фото: https://en.wikipedia.org/wiki/105th_Aviation_Brigade
5. Хеликоптер Газела из састава РВ и ПВО СВК, извор за фото: http://en.academic.ru/dic.nsf/enwiki/11744353
6. Хеликоптер Ми-8Т ев. бр. 12272 после пада Крајине завршио је у ВРС. Исти хеликоптер после рата у Залужанима, види се како му избија плава боја на појединим деловима, извор за фото: аутор текста
7. Амблем РВ СВК, извор за фото: https://www.facebook.com/SrpskaVojskaKrajine/
8. Авион АН-2 ев. бр. 01 назван "Стари Вујадин", прелетео је из Удбине за Маховљане током пада Крајине, извор за фото: аутор текста
9. "Стари Вујадин"није ушао у састав В и ПВО ВРС, већ је остављен зубу времена. Остаци авиона на Маховљанима 2012. године, извор за фото: аутор текста