Приче из летачке бележнице навигатора
Летећи годинама на транспортном авиону Ан-26, имао сам прилике да често доживим многе несвакидашње догађаје и ситуације. Једну такву анегдоту покушаћу да вам испричам у овој краткој причи.
Наиме, од 1992.године, током летње сезоне, транспортна ескадрила имала је појачан авио саобраћај према Црној Гори; тако се дешавало некада да током седмице летимо и 5-6 пута за Подгорицу и Тиват, а увек је била невиђена гужва и тражило се место више у авиону.
Сви који су летели овим авионом знају да је могуће у транспортни део укрцати до 45 путника са њиховим пртљагом.
Ти летови нису наплаћивани а богами превозио се са нама „и Курта и Мурта“ што би наш народ рекао!
Наравно сви летови су имали службену намену јер су увек у оба правца били намењени за превоз припадника Војске и терета, а списак за превоз је састављан у Комади РВ и ПВО. На списак за слободна места су „упадали“ многи чланови породица, као и цивили (комшије, тетке, ујне, стрине итд.), по систему „ко пре девојци…“, односно ко је пре добио информацију да се пријави – тај је и био на списку путника. Е, сад увек је било прекобројних који би ризиковали и дошли на полетање, иако су знали да нису на списку…
Елем, једну од таквих ситуацију управо желим да вам испричам…
Беше негде месец јул, у рано јутро смо полетели са Батајнице за Подгорицу возећи неке старешине у контролу на аеродром Голубовци. Авион је наравно био крцат и увек смо гледали да не оставимо никога ако то баш не угрожава безбедност летења.
Повратак је био планиран увече с тим што смо требали да слетимо у Тиват и „покупимо“ неке путнике који су били на списку за лет до Батајнице.
Прелетевши визуелно из Подгорице до Тивта, по слетању кренусмо колега Хартман Јарослав-Хари и ја у пристанишну зграду да прозовемо путнике и поведемо их до авиона.
Процедура је била мало упрошћена у односу на цивилне авионе, није било чекирања карата јер исте нису ни постојале, већ би вођа посаде и навигатор долазили у аеродромску зграду, прозивали и на посебан излаз изводили „војне“ путнике до авиона.
Хари је читао списак а ја сам путнике пропуштао и груписао у излазном ходнику. У моменту када су сви путници са списака били прозвани, приђе му једна госпођа и рече гласно:
– Молим вас, ја нисам на списку али сам супруга вашег колеге Рундића!
Хари и ја се погледасмо, навикли на разне приче и убеђивања у оваквим приликама, и прснусмо у смех.
-Е, па госпођо, ево прилике да вас упознам са вашим супругом и таман да вам помогне са пртљагом- рече Хари смејући се и показујући на мене.
Жена се зацрвени, поче да муца и рече да јој је наш колега Илија Мијатовић-Буза који је радио у Команди морнарице у Кумбору, рекао да нам то каже када будемо прозивали путнике.
Тако се ја неочекивано упознах са „мојом госпођом“ и наравно где да оставим „рођену“ жену, те је примисмо на лет.
Због ове „колегијалне препоруке за превоз“, колега Буза је после тога у више наврата „вадио флеке“ са турама Никшићког „одликованог“, а поменута госпођа је често путовала са нама али јој је увек било помало непријатно када би смо се срели и када бих је ословио са „госпођо Рундић“.
Љутомир Рундић
Љутомир Рундић је рођен у месту Врапци крај Соколца (Република Српска) 1. јануара 1959. По професији инструктор-навигатор. Oд пензионисања 2006. год. је све више присутан на српској књижевној сцени где се промовисао као аутор збирки поезије: „На знам шта ми беше“, „Лаку ноћ моја дамо“ „На огњишту душе“ „У пламену срца“ и „Досањано небо“. Пише рецензије, кратке приче и есеје које објављује у више књижевних часописа.Члан је Удружења књижевника Србије и КД КиМ.