Месец јун, недеља поподне. Облаци се навукли изнад Голубоваца, киша лије цео дана као из „кабла“...
Седимо у канцеларији команданта аеродрома и пијемо кафу, нас “петорица величанствених“ или још боље речено „петорица срећковића“; Роки, Дача, Рунда, Витас и Жак - посада авиона АНТОНОВ-26. Са нама Милован Мићо Бодирога дежурни оперативни официр аеродрома, иначе помоћник команданта за позадину. Официр, колега, људина! Човек који нас је увек дочекивао и бринуо о нама (посадама) у свако доба дана и ноћи. Њему смо се обраћали и увек нам је изналазио решења за све проблеме и захтеве. Свима нама из „летачке регименте“ остаће у сећању као старешина изузетних способности и непревазиђеног смисла за сарадњу.
Док сви одмарају викенд, ми смо у подне полетели из Батајнице за Подгорицу са задатком да превеземо са аеродрома Голубовци петнаестак старешина, који требају у понедељак да буду на саветовању у Комани РВ и ПВО у Земуну.
Лет за Батајницу био је најављен за 15 часова али због јаке кише, лет смо померили за 16 часова.
Пола сата пре полетања киша је мало уминула, летач механичар Жак и радиотелеграфиста Витас одоше „на авион“ комбијем стартне екипе, а нас тројица кренусмо пешке према стајанци где смо се пилот Дачо и ја (навигатор) склонили под настрешиницу бараке стратне екипе да сачекамо аутобус из града са путницима, а капетан Роки је отишао на торањ ради попуне плана лета и увида у метео ситуацију.
Аутобус је дошао у 15:35 сати. Нас двојица уђосмо у аутобус и извршисмо прозивку путника по списку који смо добили од Миће Бодироге. Било је више путника него што је уписано, али никад нисмо правили питања ако тај вишак није био преко дозвољеног броја путника. Осим старешина у униформи који путују службено на поменуто саветовање, било је још двадесетак путника у цивилу. Избројасмо укупно 36 путника.
(Напомена: од 1992.године и конституисања СРЈ па све до осамостаљења Црне Горе, ни један лет војних транспортних авиона АН-26, а већином и хеликоптера МИ-8 на дестинацијама према ЦГ и обратно, није могао протећи без цивилних путника! Увек су постојале старешине на „правим местима“ који су сазнавши сатницу лета вршили дојаве родбини, комшијама, пријатељима а ови су су се онда преко њих пријављивали за наведене летове.)
Елем, по извршеној прозивци, аутобус нас одвезе до авиона који је био паркиран на дну војне стајанаке, и ту по укрцању путника и доласку Рокија, затворисмо рампу и по одобрењу за стартовање извршисмо процедуру „запуштања мотора“, па после успешнос старатовања добисмо дозволу АКЛ-а за вожење према одобреном прагу писте.
По завршетку „чекирања у вожњи“, непосредно пред излазак на писту, јави се контролор:
- Војни 371, зауставите се у траверзи прага и сачекајте једног путника који стиже за пар минута!
Роки потврди да је примио депешу и разумео, али да тражи објашњење, јер се таквим поступком нарушавају многе прописане норме и правила, а као најважније угрожава безбедност!
Контролор му као из топа одговори у етар:
- То је ћерка некога одозго и тако ми је наређено од „ваших“!
Ово „ваших“ се односило на ОЦ КРВ и ПВО (оперативни центар). Погледасмо се без коментара, а сви исто помислисмо (да не кажем - опсовасмо у себи)!
Прође десет минута када се на рулној стази појави цивилно возило и Роки нареди Витасу, чије је радно место РТГ-јца у посади окренуто према путницима, да устане и отвори бочна врата за посаду и укрца путника. Витас отвори врата, спусти степенице и изађе, да би се појавио за пар минута са торбом у рукама и једном плавушом у белим панталонама која уђе испред њега и смести се у путнички део авиона. Витас затвори врата, „чекирасмо кабину“ и по одобрењу изађосмо на ПСС, и полетесмо са 15 минута закашњења.
Током лета у више наврата коментарисасмо „безобразлук“ некога „одозго“ који не само што није поменуту „примадону“ могао упутити да се удостоји и дође на време на лет који је при томе бесплатан, већ што је таквим поступком довео и до угрожавања безбедности летења!
Гориво потрошено у чекању на земљи значило је смањење прорачуна резерве горива што директно утиче на безбедност летења, а да не говоримо о начину приласка авиону и укрцавању путника док мотори раде!
После почетне љутње, „открависмо се“ и почесмо запиткивати Витаса о младој дами, те нам он рече њено име и презиме и сконтасмо да је то ћерка генерала а да је тата тренутно „главнокомандујући“ у ЦГ!
Лет је протекао без проблема, Роки је летео, а Дачо одржавао везу. После снижавања према Инђији ОБКЛ БЕО (обласна контрола Београд) нас „предаде“ АКЛ (аеродромској контроли летења) Батајница.
Роки рече Дачи да тражи од „наших“ визуелан прилаз од Инђије пошто су метео услови били идеални.
По добијању одобрења Роки „леже“ на рогове и „Анушка“ се прилепи изнад кућа у Инђији. Настависмо у бришућем лету са повременим „искакањима“ све до Нове Пазове, када заузесмо висину безбедне припреме за визуелно слетање.
(Свима нама у авијацији који смо летели, а посебно пилотима, визуелно летење је представљало право летење, јер је било слободно, лишено процедура и ограничења, а контрола лета није могла да прати такав вид летења јер исти није радарски праћен. Е, зато смо сви једва чекали дозволу за такво летење, јер код таквог летења до изражаја долази све оно што је лепо и набијено адреналином у лету.)
Слетесмо рутински, и по рулању и паркирању на стајанку транспортне ескадриле, спустисмо рампу и путници полако напустише авион. Ми из посаде полако покуписмо своје ствари и кренусмо кроз теретни део према рампи. У путничком делу авиона био је механичар Жак који увек први устаје и иде да подвуче рампу за излаз, и поменута дама, јунакиња нашег кашњења!
Енергично је гестакулирала и жучно галамила на Жакија. Беле панталонице су јој биле мокре и залепиле су се за ноге и позадину. Видевши нас, устреми се на Рокија речима:
- Јесте ли, ви капетан? Када је добила потврдан одговор, настави:
- Срам вас било...да ли сте ви нормални да овако летите... видећете ви своје! Не знате ви још ко сам ја!?
Ми се сви „уозбиљисмо„ иако нам беше свима дошло да пукнемо од смеха ,јер је било очигледно да се „млада дамица“ упишкила од страха! Роки је покуша смирити речима да је то био део обуке, међутим она као фурија излете из авиона и отрча до службеног возила, које је онај „одозго“ послао по њу!
Ми кренусмо према летачким просторијама смејући се и задиркујући Рокија да је надрљао од тате „одозго“, а он шеретски рече да јој је ово била „казна“ за кашњење и непоштовање нас и осталих путника.
Наравно, претње су биле без основа и никада није било никаквих консеквенци!
Љутомир Рундић, аутор и актер ове приче, рођен je у месту Врапци крај Соколца 1. јануара 1959. године. За време дугогодишње летачке каријере, летео је на транспортном авиону Ан-26, обављајући дужност навигатора, са летачким звањем инструктор-навигатор. Остварио је укупан налет од 1878,20 сати, обављајући летачке задатке над територијом наше земље, али и других земаља у Европи, Африци и Азији у току активне војне службе и касније по пензионисању. Службовао у Пули, Мостару, Краљеву, Нишу и Батајници. Пензионисан је 2006. године у Београду, а од 2011. живи у Лозници. Данас је све више присутан на српској књижевној сцени где се промовисао као аутор неколико збирки љубавне поезије као и кратких прича и есеја које објављује у више књижевних часописа. Члан је Књижевног клуба „Караџић“ из Лознице, Књижевне заједнице „Вук Караџић“ из Лознице и члан Књижевног клуба „Луча“ из Власенице.
Од 2013. године, пријемом у Књижевно друштво КиМ и Удружење књижевника Србије стекао је статус књижевника.
Фотографије:
1. Аеродром Подогорица, извор за фото: http://upvlps.cpanel.in.rs/wp-cnt/uploads/sites/2/2016/02/Podgorica_airport_Montenegro_2.jpg
2. Ан-26, извор за фото: http://www.airsceneuk.org.uk/airshow04/brno/an26.htm
3. Путничка кабина Ан-26, извор за фото: https://bs.wikipedia.org/wiki/Antonov_An-26#/media/File:Antonow_An-26_inside_Dmitry_Belov_1898.jpg
4. Ан-26, извор за фото: https://www.flickr.com/photos/czecharmy/sets/72157625985602231/
5. Сенка Ан-26, извор за фото: http://www.mycity-military.com/imgs/113522_62686216_25756.jpg