Михаило Петровић

Пише: Златомир Грујић

МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ - Први српски пилот и прва ваздухопловна жртва

Ми­хаило Пе­тро­вић је пр­ви српски шко­ло­ва­ни пи­лот ави­о­на. За­вр­шио је фран­цу­ску пи­лот­ску шко­лу "Фар­ман". Ње­го­ва пилот­ска ди­пло­ма ФАИ (Ме­ђу­на­род­на ва­зду­хо­плов­на фе­де­ра­ци­ја) но­си број 979 од ју­на 1912. го­ди­не, а код нас број је­дан.

Пр­ви српски пи­лот ро­ђен је у се­лу Влак­ча код Кра­гу­јев­ца 14. ју­на 1884. го­ди­не. Основ­ну шко­лу је за­вр­шио у род­ном се­лу са одлич­ним успе­хом. Сиромаштво и жеља да се даље школује, одвела га је у свет. Прво у Војно-занатску школу у Крагујевцу, коју разочаран напушта, у петој години школовања. На кратко се запошљава у Београду, а потом одлази у Русију са жељом да заврши неку техничку или војну школу. Оштра руска зима осујетила је његове жеље. Разболео се и вратио у Србију.

По повратку, 1903. године, уписује Артиљеријско-подофицирску школу у Крагујевцу, коју завршава као први у класи 1905. године. Као артиљеријски поднаредник, а касније и наредник службује у Нишу, па кратко у Крагујевцу, поново у Нишу и коначно у Београду. Иако вој­ник по про­фе­си­ји, у ду­ши је био умет­ник, сли­као је и пи­сао пе­сме. Био је правичан и строг, а најстрожи према себи. Стално се усавршавао, образовао, много је читао, тежио нечем вишем. Припремао је испит за официрски чин, интересовао се за многе области, а посебно за авијацију. У то време, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу новопронађена људска крила: Симон, Маслеников, Русијан, Чермак... Посматрајући их, млади Михаило је био одушевљен, схватио је да то оно што би га могло потпуно испунити. Јер, ту се тражи одважност, лична вредност, знање, упорност, то не може свако...

У чин на­ред­ни­ка уна­пре­ђен је 1910. го­ди­не. По­чет­ком 1912. го­ди­не на конкурсу за пи­ло­те, Ми­хаило Пе­тро­вић је иза­бран ме­ђу пр­вих шест питома­ца.

Одлази у Фран­цу­ску, где је кра­јем ма­ја 1912. го­ди­не рас­по­ре­ђен је у пи­лот­ску шко­лу Фар­ма­на ко­ја се на­ла­зи­ла у гра­ди­ћу Етамп код Па­ри­за. Ин­струк­то­ри су од­мах за­па­зи­ли ње­го­ву из­у­зет­ну обда­ре­ност за ле­те­ње. Чу­ве­ни фран­цу­ски пи­лот Бро­ден ко­ји је пра­тио пр­ве Пе­тро­ви­ће­ве ле­то­ве, ре­као је за ње­га да ће "би­ти ас, јер је ми­ран и пре­зи­ре смрт."

Са­мо два­де­се­так да­на обу­ке би­ло је до­вољ­но да Ми­хаило Пе­тро­вић из­вр­ши са­мо­ста­лан лет. Пр­ви је по­ле­тео ме­ђу на­шим пи­ло­ти­ма. Тај до­га­ђај је иза­звао из­у­зет­ну па­жњу, па је до­пи­сник ли­ста "Фи­га­ро" из Па­ри­за, ко­ји је и сам прису­ство­вао том ле­ту, на­пи­сао ве­ли­ку ре­пор­та­жу о "не­у­стра­ши­вом и ди­вље­ња до­стој­ном ле­ту срп­ског сержан­та."

Кра­јем ју­на Ми­хаило Пе­тро­вић ис­пу­нио је све усло­ве, та­ко да је 22. и 23. ју­ла по­ло­жио ис­пи­те за до­зво­лу пи­ло­та. Он је пр­ви срп­ски пи­лот са ди­пломом, а о ње­го­вом та­лен­ту по­ка­зу­је чи­ње­ни­ца да је зва­ње пи­ло­та до­био ме­сец да­на пре оста­лих срп­ских пи­то­ма­ца.

По по­врат­ку у Ср­би­ју, баш у вре­ме ка­да је по­чео Пр­ви бал­кан­ски рат, на­ред­ник Пе­тро­вић је са оста­лим ва­зду­хо­плов­ци­ма укљу­чен у при­пре­ме за ан­га­жо­ва­ње у ратним деј­стви­ма. Пр­ви је у Ср­би­ји 10. де­цем­бра 1912. го­ди­не ле­тео на јед­ном од на­ба­вље­них ави­о­на. У то­ку ја­ну­а­ра 1913. го­ди­не одр­жа­вао је на тре­на­жу на аеро­дро­му Тру­пал­ско по­ље код Ни­ша. Био је оду­ше­вљен ка­да је са­знао да ће би­ти у са­ста­ву При­мор­ског аеро­план­ског од­ре­да. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону “Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михаило је био  упоран да га укроти. Стога је славни француски авијатичарски ас Жил Ведрин у њему видео будућег великог и славног авијатичарског аса.

Са При­мор­ским аеро­план­ским од­ре­дом наредник Михаило Петровић је отишао на аеро­дром Бар­ба­лу­ши код Ска­дра. По­ги­нуо је из­вр­ша­ва­ју­ћи бор­бе­ни за­да­так 20. марта 1913. године. Јак удар ве­тра пре­вр­нуо је ње­гов ави­он, ре­мен и ко­ји­ма је био ве­зан за се­ди­ште се по­ки­дао и он је бес­по­мо­ћан ис­пао из ави­о­на. У једном заокрету авион се преврнуо и, на ужас десетине очевидаца, Михаило је испао из авиона. Пао је у близини летилишта, код села Бабе. Авион је пао недалеко од свог пилота. Бусола на апарату показивала је висину 1234 метра. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свету.

Та­да пи­ло­ти ни­су но­си­ли па­до­бра­не. На­ред­ник Ми­хаило Пе­тро­вић је са­хра­њен код цр­кве у се­лу Бар­ба­лу­ши 21. мар­та 1913. го­ди­не. По за­вр­шет­ку Бал­кан­ских ратова, априла 1914. године, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и најсвечаније сахрањени. Залагањем Михаиловог брата, артиљеријског потпуковника, Живана Петровића, 1. октобра 1931. године његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у породичну гробницу, уз војне почасти и присуство родбине и бројних ваздухопловаца. На гробљу је подигнут и леп споменик. На Михаиловој родној кући, у селу Влакча, постављена је спомен-плоча али није остварена идеја да се она претвори у спомен-музеј.

Нажалост, трагичан удес код Скадра прекинуо је сјајно започету летачку каријеру првог српског пилота. Сећање на њега вечно живи, а како време пролази, чини се, он је све већа инспирација новим генерацијама ваздухопловаца у Србији. Музеј ваздухопловства на београдском аеродрому “Никола Тесла”, поседује, захваљујући Михаиловом брату Живану, богату меморијалну збирку Михаила Петровића. Она садржи 76 појединачних предмета од којих су најзанимљивији: качкет, купљен у Француској, ручни часовник, штоперица, џемпер у којем је летео, оригиналне фотографије, визит и пост-карте са његовим ликом, писма, песме које је писао, копије пилотских диплома, сведочанства, књиге, часописи и други предмети.

Ипак, највредније што нам је остало од Михаила Петровића, то је легенда која се преноси са старијих на млађе генерације пилота. То је врело са којега се они напајају и инспиришу, већ више од једног века. На његовом примеру показало се да су “велике” и “мале" земље, само географски појмови. Он је симбол времена у коме је Србија, мала и сиромашна, у много чему заостала земља, у ваздухопловству ишла у корак са “великим светом”.

На годишњицу Михаилове погибије, и за сваки авијатичарски празник, окупљају се ваздухопловци око Михаилове хумке на Новом гробљу у Београду. Капетани, мајори, пуковници, генерали, у ставу мирно одају пошту нареднику Михаилу Петровићу, пилоту. И свако присећање на њега, намеће питање које, и када не буде изговорено, остаје да лебди у ваздуху: Да ли смо се довољно одужили одважном првенцу нашег неба, првом сломљеном крилу нашег војног ваздухопловства?

ОРАО ЈЕ ПАО КОД СКАДРА

- Запис Боже Бауцала очевица погибије Михаила Петровића -

Божо Бауцал, учесник оба балканска и оба светска рата, преминуо 1997. године у Београду у 104. години. Одушевљен авионом, тим "чудом технике", као непосредни сведок, оставио је запис – сведочанство о погибији пилота Михаила Петровића код Скадра, где је тамо у зиму 1913., била прва борбена авијацијска јединица српске војске.

"Појава авиона је за турску војску и за локално становништво била страх и трепет, а за нашу војску то је био велико морални подстрек", записао је Божо Бауцал, и наставио: "Код Скадра био сам као  као и остали борци моје јединице сведок погибије храброг пилота Михаила Петровића. Кад се винуо у небо ради осматрања и извиђања турских положаја, био је страшно олујан и ветровит дан, ризичан за летове. Колико ми је познато, нико га од старешина није могао одвратити од тог трагичног лета..." пише Божо .... "од кога се као и неколико ранијих, код Турака стварала неописива паника. Тада смо и ми први пут видели авион, то “чудо од технике”. Заједно са својом јединицом - Пивским батаљоном лично сам био на гробу, изнад свеже хумке овог хероја, када смо  му у ставу мирно и са почасном паљбом одали последњу пошту. На надгробном његовом крсту изнад свеже хумке, писало је: `Михаило Петровић, село Влакча, срез Пожешки, округ Ужице`. Слава му!"

Божо Бауцал, редов, пешак, надживео је 84 године Михаила Петровића, то је читав један људски век, надживео га је биолошки, духовно они су остали ратни другови, који су своју младост ставили у ровове земаљске и ровове небеске, неко је отишао пре неко касније, али вечно живе. Сећање на прву жртву нашег ваздухопловства остало је записано у историји, а ево остаће записано и сећање на тај догаћај Божа Бауцала, његова жеља да оно што је видео и доживео пренесе поколењима, биће тиме остварена.

---

Фотографије:

- портрет Михаила Петровића;

- родна кућа Михаила Петровића у селу Влакча;

- Михаило Петровић крај авиона;

- поштоваоци на гробу Михаила Петровића (Ново гробље – Београд);