Пише: Златомир Грујић
МИЛЕТА ПРОТИЋ - Командир Прве ваздухопловне ескадриле НОВЈ
Да ли смо склони да заборављамо људе који су "писали" историју? Нажалост јесмо! У један читав век и годину више колико ваздухопловство постоји на овим просторима, многи су својим делима стали у строј бесмртника међу оне најбоље које је ова земља дала. Један од њих је и Милета Протић. Ово је прича о њему...
Милета С. Протић рођен је 21. јуна 1913. године у селу Товаришево, општина Бачка Паланка у имућној породици. Његов отац Станко, био је истакнути политичар и народни посланик после Првог светског рата, иначе инвалид без једне ноге. Имао је петоро деце - два сина и три кћери. Милета је завршио четири разреда основне школе у родном Товаришеву 1923. године, а затим четири разреда Грађанске школе у Бачкој Паланци 1927. године. После завршене Грађанске школе, Милета је наставио гимназију у Сомбору. Био је веома друштвен, дружељубив, добар спортиста и музичар, пријатне спољашности, висок, црноок, леп младић, љубимац девојака.
После матуре желео је да се упише у Поморску војну академију. Отац је желео да се Милета упише на ветерину, пошто су имали добро имање у Бачкој. Није хтео ни да чује за Поморску војну академију. Било је оштрих речи, али је син остао упоран.
Милета се, кријући од оца, преко лета 1931. године припремао код куће за пријемни испит на Академији. Учио је само ноћу, јер га је отац преко дана стално запошљавао. Брат и сестре су му помагали и обезбедили новац да може отићи у Дубровник где се налазила Поморска војна академија. У септембру 1931. године Милета Протић је положио пријемни испит и уписао се у Војну поморску академију, коју је завршио са одличним успехом 1934. године.
Вредан, радан, амбициозан и жељан напредовања, после завршене Академије и проведених неколико година као млад официр на бродовима ратне морнарице, Милета је 1937. године завршио Ваздухопловну извићачку школу, а 1939. године и Пилотску школу и постао пилот на војним хидроавионима. Као савестан и способан официр редовно је напредовао у служби. Уочи почетка рата, Милета је био поручник фрегате и хидроплански пилот.
У пролеће 1941. Милета Протић се налазио у Ваздухопловној поморској бази у Дивуљама. Приступање Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. године, изазвало је револт код народа, па и међу поморским официрима и подофицирима. У Дивуљама код Сплита, тада је формирана једна група од патриота и родољуба, на челу са Милетом, која је јасно изразила чврсту намеру да се бори и брани отаџбину, а уколико Немачка и Италија окупирају Југославију да се прикључи савезницима и настави борбу.
Југославија је нападнута без објаве рата 6. априла 1941. године. Милета Протић се затекао на једном од сидришта у заливу код Тијесног, између Задра и Шибеника. У зору другог дана рата италијанска авијација уништила је авионе његове ескадриле. Одлучан да настави рат, Милета се са групом официра и војника-морнара, наоружани само личним пешадијским наоружањем (пиштољи, пушке и два-три пишкомираљеза “Брно”) пробија ка ратној бази у Боки Которској. Успут су водили борбе са усташама, које су већ од 10. априла преузимале власт дуж Приморја и Далмације. Десетог дана рата његова група стигла је у Ораховац, базу у Боки Которској.
Командант Друге хидропланске групе, Владета Петровић, је у 02.00 сата по поноћи 16. априла сазвао збор летачког особља, објаснио им ситуацију на ратишту, саопштио одлуку да намерава са јединицама да се повуче у Грчку и да продужи борбу против непријатеља. Тражио је од посада да дигну руку ко жели добровољно да оде, а оне који не желе добровољно ићи разрешио је дужности и сваке одговорности. Јавио се довољан број посада. Остао је један хидроплан без пилота. Пришао му је Милета Протић, молио је да га одреди за пилота тог празног хидроплана. Владета му рекао да зна да је врасни летач, али да због прописа пилот не сме да полети са хидропланом докле не изврши обуку и док не научи маневрисање по води.
Милета му је рекао да се осећа способним за летење тог авиона, да је летео све типове хидроплана југословенског поморског ваздухопловства, и молио га да не дозволи да један од најбољих хидроплана света падне у руке Италијанима, а њега да пошаљу у ропство. Сви су стали на Милетину страну и Петровић је пристао да Милета управља тим авионом.
Те ноћи за само неколико сати Милета је савладао технику пилотирања авиона, који је био нов и за чијим командама никада није седео. Ујутро 16. априла 1941. године Милета са својим новим хидропланом “Дорније”, са бројем 306, прикључује се ескадрили и полеће за Грчку.
После кратког задржавања у грчким поморским базама, ескадрила 22. априла стиже у Абукирски залив у Египат, недалеко од Александрије. Била је то једина војна јединица бивше југословенске војске која је организовано прешла на страну Савезника, са циљем да настави бробу против заједничког ратног непријатеља.
По доласку у Египат, у Абукир, дочекали су их Енглези. Тражили су да предају авионе и оду у Аман (Јордан). Наши летачи то нису прихватили, посебно Милета Протић, притиском на Владету Петровића, да се не пристане на предају авиона. Чак су запретили да ће оружјем бранити своје авионе. Кад су Енглези видели озбиљност ситуације, и да би могло доћи до крвопролића, сложили су се и пристали су да их прихвате у 201. сквадрон.
По доласку у Африку југословенска ескадрила, у сарадњи са енглеским ваздухопловством, извршава борбене задатке. Више од годину дана Милета Протић је скоро свакодневно полетао на ратне задатаке. Штитили су прилазе лукама у Абукиру и Александрији, пратили савезничке конвоје, уништавали непријатељске подморнице, проналазили и спасавали посаде оборених савезничких авиона и водили борбе са непријатељским авионима. Британци су хвалили њихову храброст, знање, вештину и дисциплину, а Египатска штампа је објавила репортаже о подвизима југословенске ескадриле.
Милета Протић је на тим борбеним задацима провео годину и 16 дана и добио је три похвале „За одлично вршење ратних задатака“, све су од енглеског команданта 201. групе, и једну од команданта британског ваздухопловства на Блиском истоку маршала Тедера „За сјајне примере преданости и привржености служби, за висок ступањ дисциплине и за успешно оперативно дејство са 206. групом.”
Када је дошло до свађа и сукоба међу избеглицама из Југославије у лето 1942. године, енглеске власти су затвориле око 300 побуњених официра и подофицира у логор Абусу крај Каира. После неколико месеци, у време када је немачки маршал Ромел са свјим тенковским дивизијама наступао према Каиру, Милета Протић са својим официрима добровољно, из логора, учествује у копању одбрамбених ровова и других препрека, са циљем да се заустави немачка офанзива. Убрзо затим, од почетка октобра 1942. године Милета Протић и остали југословенски пилоти поново лете и извршавају ратне задатке као припадници британског ваздухопловства.
Почетком јануара 1944. године дошло је до побуне и поделе припадника југословенске војске у иностранству. Авијатичари, скоро сви пилоти, као и техничко особље изјаснили су се за прелазак из краљевске у НОВЈ. Енглези су се опет умешали и интервенисали. Затворили су све авијатичаре и друге припаднике југословенске војске у егзилу који су се изјаснили за прелазак у НОВЈ у посебан логор, где су остали до средине марта 1944. године.
У Дрвару је 12. марта 1944. године одржан састанак у ВШ НОВ и ПОЈ између маршала Тита и бригадног генерала Фицроја Маклина, шефа Савезничке војне мисије, на којем је закључен Споразум, односно Протокол о обуци југословенских пилота и ваздухопловног особља и формирању југословенских ловачких и бомбардерских ескадрила од стране РАФ-а, споразум је требало да се реализује хитно. Међутим, Енглези су почели да одуговлаче, а на пилотску обуку чекало је више од 300 људи, као и преко 450 официра, подофицира и бораца за друге специјалности у авијацији. Тада је наређено од ВШ НОВЈ да се они припреме за одлазак у Совјетски Савез, ако се споразум не прихвати у целости и не почне његова реализација.
Реаговали су одмах Фицрој Маклин и британски командант ваздухопловства за Блиски Исток, и убрзо се пришло реализацији Споразума и обуци југословенског људства. Савезници су изменили свој однос према нашим ваздухопловцима који су се налазили у посебном логору. Милета Протић и остали авијатичари пребачени су у ваздухопловну базу Бенина код Бенгазија у Либији, на обуку, која је трајала до 4. јуна на авионима “Спифајер”.
Прва ескадрила НОВЈ формирана је 22. априла 1944. године на аеродрому Бенина у Либији. Према британској формацији је организована и опремљена за покретни ловачко-бомбардерски сквадрон. За команданта је постављен Протић С. Милета, капетан. Прва ескадрила НОВЈ имала је 26 пилота, а 2. маја 1944. године 21 официра, 177 подофицира и војника – бораца, укупно 198 људи, и Британског особља: 4 официра, 20 подофицира и војника, свега 24, а укупно 222 припадника.
За обуку југословенских пилота владало је велико интересовање и у ВШ НОВЈ и код Савезника. Командант РАФ-а на Средњем истоку генерал-пуковник Кејт Парк обишао је скавдрон-ескадрилу 1. маја и изразио задовољство током развоја обуке. У току маја уследиле су и друге посете британског командног кадра, који су се на лицу места упознавали са спровођењем програма напорне обуке. Прву ескадрилу НОВЈ посетили су 21. маја представници ВШ НОВЈ, када је људство положило заклетву НОВЈ.
Милета Протић, као командир Прве ескадриле примио је, после наведеног церемонијала, заставу нове Југославије. Он је уложио велике напоре у току обуке да људство ескадриле, које је било са различитим искуством и нивоом знања и менталитета, што боље оспособи за извршавање ратних задатака, да се мећусобно зближе и развију осећај поверења и сарадње. Поред британских, Милета је био један од главних инструктора за обуку. Он је свуда био присутан и у сваком тренутку је стизао да објасни, помогне и охрабри појединце.
Услови за обуку у Африци били су изузетно тешки а програм обиман. Тропска клима и честе пешчане олује захтевале су изузетне напоре од људи и технике. Пилоти су брзо и упорно учили, јер су сви желели да што пре дођу ближе Југославији или на њеној територији и да полете на борбене задатке.
Војна мисија НОВЈ при Врховној команди Савезничких снага за Средоземље 13. августа 1944. године известила је ВШ НОВЈ да је ескадрила у Бенини завршила школовање и отпутовала је за Италију где ће ући у састав Балканског ваздухопловства (Balkan Air Force – BАF), да је комплетно опремљена и да су летачи и земаљско особље за све време школовања показали пуно воље и труда и постигли одличан резултат.
Најзад је Прва ловачка ескадрила из Бенина у Либији, 15. августа 1944. године прелетела на аеродром Кане код Треволија у Италији са авионима “Спитфајер”. По доласку на аеродом Кане 352. сквадрон је ушао у састав 281, винга БАФ и убрзо почео да извршава борбене задатке над Југославијом.
Први борбени задатак Прве ескадрила НОВЈ извршила је на полуострву Пељешац и то четворка: Милета Протић, вођа и Фрањо Клуз, пратилац, и други пар Бранко Краус, вођа, и Леополд Анкон, пратилац. Милета Протић је био мајор, а остали су били капетани. Затим се ређају свакодневни борбени летови преко Јадранског мора до територије Југославије. Ескадрила је летела на борбене задатке у паровима, четворкама, или групама од 6-10 авиона. Ескадрила је имала 16 авиона “Спитфајер” и 26 пилота.
Дана 2. септембра 1944. године, ескадрила је из Кане прелетела на аеродром на острву Вис. Следећег дана маршал Тито је извршио смотру Прве ловачке есадриле, а мајор Милета Протић, први командир ескадриле, предао му је рапорт. Маршал и сви присутни били су одушевљени и изгледом, снагом и ведрином командира и пилота Прве ескадриле. Пилоти и технички официри ескадриле били су тога дана гости на ручку код Врховног команданта. За време ручка мајору Протићу и другим пилотима Начелник ВШ и Тито лично, предочили су да се током извршавања борбених задатака не излажу сувише опасностима и да треба да се чувају, јер су потребни и после рата, да понекад обуздају своју превелику борбеност. Тај савет, који је био и нека врста наређења, очигледно, нико није прихватио и послушао, што показују трагични губици, јер су за четири задња месеца 1944. године скоро сви први пилоти Прве ескадриле изгинули извршавајући борбене задатке. То је запањило и Савезнике, с обзиром да су они већину наших људи познавали и дивили се њиховој храбрости и одлучности.
Од 22. априла до 24. децембра 1944. године бројно стање Прве ескадриле трпело је промене сваког месеца. На дан 24. децембра у ескадрили је било: 32 официра; 56 подофицира; 151 војник, укупно 239 људи. Нови подофицири и војници долазили су и одлазили, а само су официри пилоти гинули на борбеним задацима.
Милета С. Протић, мајор, пилот, командир Прве ловачке ескадриле, према неким изворима и командант првог ловачког пука ваздухопловства НОВЈ, погинуо је на свом 66-том ратном задатку 19. децембра 1944. године код Жепча у Босни. Имао је 31 годину. На задатак је летео са аеродрома Кане у Италији, време је било зимско, снег и ниски облаци.
Са погибијом Милете Протића у Првој ловачкој ескадрили више није било ни једног руководиоца – пилота који су стајали у строју 22. априла када је формирана на аеродому Бенина у Либији. Сви су погинули за пет месеци борбених дејстава против непријатеља.
Милету Протића није интересовала политика и та страна живота неких људи није га привлачила. Бринуо се о својој ескадрили, људима и задацима јединице. Савезничка команда ваздухопловства за Средњи и Блиски исток прогласила га је за “Аса ваздухопловства”. Са њима је заједно ратовао скоро три године и био је редовно бољи од њихових најбољих пилота и команданата. Они су то добро видели по ефектима дејства његове јединице. Ако је за четири месеца од 18. августа до 19. децембра 1944. године извршио 66 борбених задатака (120 дана), колико је било задатака за три године? Немамо те податке или су негде склоњени!
Фотографије:
- Милета Протић;
- Милета Протић, други здесна, са групом наших и британских авијатичара;
- Аркадије Попов, Милета Протић и Ратко Јовановић;
- Милета Протић и Маршал Тито на смотри 1. ескадриле НОВЈ;
- Милета Протић прима ратну заставу Прве ескадриле НОВЈ;
- Милета Протић, први здесна, са друговима пред полетање;
- Спомен обележје Милети Протићу у Товаришеву, фото: Ненад Глишић;