Сви чланци од udruzenje

In memоriam БРАНКО ГУЛАН, ПУКОВНИК АВИЈАЦИЈЕ – ПИЛОТ

После дугогодишње болести преминуо је 26. фебруара 2020. године у Београду наш друг, пријатељ и колега Бранко Гулан, пилот, пуковник авијације у пензији.

Бранко је рoђeн  25. марта 1931. године у селу Тргови на Банији.  У родном месту завршио је основну школу. Четири разреда гимназије завршио је у Првој партизанској гимназији у Ријеци, Класнићу, Санта Цесарци (Италија) и Сплиту од 1943. до 1945. године. Гимназијско школовање наставио је у Глини, Костајници и Вуковару. Из VII разреда гимназије почетком 1948. године конкурише и бива примљен у 5. класу Ваздухопловног војног училишта (ВВУ) у Панчеву 1948. године.

Школовање у ВВУ завршио је крајем 1950. године у Мостару када је произведен у чин потпоручника авијације и добио летачко звање пилота.

Током активне војне службе у ЈНА завршио је Војнополитичку школу ЈНА и Командно-штабну академију РВ и ПВО као први у рангу.

По престанку летачке службе из здравствених разлога определио се за дужности на којима је могао најдиректније допринети одбрани тековина НОР-а. Обављао је партијско-политичке дужности – помоћник за МПВ и секретар комитета СКЈ од пука до корпуса. Био је први послератни официр члан опуномоћства ЦК СКЈ у војсци. Све дужности обављао је са највишим оценама.

У пензију је отишао 1. јануара 1991. године у чину пуковника.

Живео је у Мостару, Бања Луци, Загребу, Погорици, Нишу и Београду.

За заслуге током службе у јединицама и установама ЈНА и РВ и ПВО одликован је са осам ордена и пет медаља. Међу ордењем нејвише је поносан на Орден Народне армије са златном звездом и ловоровим венцем, Братства и јединства са сребрним венцем и орден са Црвеном заставом рада.

Током гимназијског школовања и у ВВУ био је активан у омладинској организацији и почиње да пише у омладинским и другим часописима.

Активно се бавио писањем и објавио је преко стотину наслова у армијској штампи, дневним листовима и часописима. Писао је студије, чланке, есеје, репортаже и мемоарске прилоге. Запажени су његови радови у „Крилима Армије“, „Војсци“, „Гласнику РВ и ПВО“, „Војноисторијском гласнику“, „Војнополитичком информатору“, „Војом ветерану“, „Политици“, Илустрованој политици“ и другим. Посебно је истраживао историју југословенске авијације у току Другог светског рата и у послерататном периоду.

Круну његовог историографског рада представља монографија Пете класе ВВУ под насловом „Пилоти генерације пет“ једно од најбољих дела из те области. На тој  књизи радио је од 1999. до 2003. године.

Веран својој генерацији био ја најактивнији на окупљањима припадника Пете класе поводом јубилеја и у другим приликама.

Један је од оснивача, најактивнијих чланова и председника УПВЛПС. Био је активан члана СУБНОР-а и УВПС.

Бранко има многобројну породицу која је била уз њега до последњег даха – супругу Јованку, која га је верно пратила и децу подизала, у браку преко 60 година; ћерку Анђелију, сина Душка, унуке, праунуке, сестре од ујака и њихову децу. Уживао је високи углед и поверење познаника, пријатеља, сарадника и другова.

Током свог благородног живота и плодног професионалног и друштвеног пута друг Бранко није никада мењао своја идејна и политичка опредељења. Од фебруара 1942. године, када је са непуних 12 година на своју пионирску капу ставио црвену звезду петокраку остао је привржен и до краја одан идеји правде, слободе и друштвеног напретка. Те ратне године Бранко је постао курир свог месног Народоослободилачког одбора села Тргови. Тако је он један од најмлађих чланова СУБНОР-а, што показује чланска карта СУБНОР-а, коју је потписао тадашњи секретар Александар Ранковић 8. августа 1949. године.

Друг Бранко остаће трајно и живети у нашем сећању, нећемо га заборавити, јер умиру само они који су заборављени, а он неће бити заборављен све док издрже слова на папиру вечнописа монографије „Пилоти генерације пет“ .

До краја одан авијатичарском позиву, професији и својој земљи, пуковник Бранко Гулан отишао је у вечност, у састав небеске ескадриле која бесконачно крстари свемиром.

Неке благопочива у миру и спокоју.

Вечна му слава и хвала!

 

Деценија „Тигрова“! Честитамо јубилеј

Поводом десете годишњице Удружења пилота "Тигрови", Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) колегама из Краљева упућује најсрдачније честитке и жеље за успешан рад и деловање у наредном периоду!

Живи и нам здрави били!

In Memoriam, Бранко Гулан (1931-2020)

Јутрос је у Београду преминуо члан нашег Удружења, друг и пријатељ Бранко Гулан, пуковник авијације у пензији - пилот.

Бранко је рођен 25. марта 1931. године у селу Тргови у општини Двор на Банији. Основну школу је завршио у родном селу. Почетком 1944. године, ступио је у Прву партизанску гимназију. Школовање је наставио у Рујевцу, Италији, Сплиту, Глини, Хрватској Костајници и Вуковару.

Из седмог разреда гимназије, 16. марта 1948. године ступа у ВВУ у Панчеву. Завршио је и Политичку школу у Београду, 1961. године, као и ВВВА од 1964. па до 1966. године. Учесник је НОП-а од 1942. године, а учествовао је и на изградњама пруге Брчко-Бановићи, односно Шамац-Сарајево.

Службовао је у Панчеву, Мостару, Бања Луци, Плесу, Боронгају, Сарајеву, Титограду, Нишу и Београду, од чега најдуже (у три наврата укупно 18 година) у Мостару.

Обављао је дужност пилота, помоћника Команданта пука за МПВ, помоћника Команданта корпуса за политичко правне послове и помоћника Команданта РВ и ПВО за кадровско персоналне послове. Пензионисан је 1. јануара 1991. године у чину пуковника авијације. За време и након престанка активне службе, бавио се публицистиком. Сарађивао је у свим војним листовима и часописима. Написао је и монографију „Пилоти генерације пет“.

Одликован је са 8 ордена и 5 медаља, међу којима се посебно истиче Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден рада са црвеном заставом и Орден братства и јединства са сребрним венцем.

Живео је у Београду.

Сахрана Бранка Гулана је на гробљу Лешће у понедељак у 12 сати.

Бранко Гулан је био члан УПВЛПС од оснивања, а дуго година је и обављао дужност Председника. Његово другарство, те истраживачки и публицистички рад на пољу историје југословенског ваздухопловства, остаће у најлепшем сећању друговима и пријатељима из УПВЛПС. И овим путем, Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) породици Бранка Гулана упућује изразе најискренијег саучешћа.

Промоција књиге „СЕЋАЊЕ ЈЕДНОГ ВАЗДУХОПЛОВЦА“ [НАЈАВА]

Поштовани,
Имамо част да Вас позовемо на промоцију књиге Чедомира Милићевића „СЕЋАЊЕ ЈЕДНОГ ВАЗДУХОПЛОВЦА“, коју су приредили за штампу Катарина и Вељко Лековић из Крагујевца, наши дугогодишњи сарадници.
Књига је недавно изашла из штампе, и иако мала по обиму, има интересантан садржај.
Обухвата период развоја ваздухопловства Краљевине Југославије од тридесетих година XX века, Априлски рат 1941. године, ваздухопловство НОВЈ од 1944. године и послератни развој JРВ до 1955. године.
Књига је оригинални аутобиографски запис који су млади историчари припремили за штампу, без историографских корекција и интервенција. Због тога је књига интересантна и као сећање једног човекаваздухопловцапилота - и као сећање на једно време и људе у њему.
Чедомир Милићевић је завршио механичарску и пилотску школу пред Други светски рат и био је на служби у Првом ваздухопловном (бомбардерском) пуку у Новом Саду као пилот на авиону бомбардеру „Бристол-Бленхајм“.
Учестовао је у борбеним дејствима у Априлском рату 1941. године. По капитулацији враћа се у родни крај. У јесен 1944. године ступа у ваздухопловство ЈА и лети као пилот на јуришнику „Ил-2 Штурмовик“. Учествује у дејствима на Сремском фронту и у завршним операцијама за ослобођење земље.
После рата био је на служби у више јединица, а најдуже наставник у Пилотској школи.
Пензионисан је 1955. године. Оставио је сећања која су преточена у ову књигу.
Молимо Вас да својим присуством увеличате промоцију ове ваздухопловне књиге дана 19. фебруара 2020. године са почетком у 11.00 часова у Дому ваздухопловства у Земуну.
Добро дошли!
Срдачно Вас поздрављамо.

Традиционални скуп „Рајловчана“ – 75 година историје која траје

У понедељак, 3. фебруара 2020. године, навршава се 75 година од како је у Новом Саду на основу Наредбе пов. бр. 8. Врховног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије основана Ваздухопловна подофицирска школа (ВПШ) - претеча каснијег Школског центра РВ и ПВО (ШЦ РВ и ПВО) - "дома" свих "Рајловчана"...

Школа се након кратког "боравка" у Краљеву (где је из Новог Сада пребачена у лето 1945. године), током марта месеца 1946. године пребацује на аеродром Рајловац код Сарајева. 

Током наредних деценија, из ове "клице" настаје Школски центар РВ и ПВО који у свом саставу објединава Средњу војну школу РВ и ПВО (СВШ РВ И ПВО), Војну академију РВ и ПВО (ВА РВ и ПВО), Школу стручних радника РВ и ПВО (ШСР РВ и ПВО), те школу резервних официра (ШРО)...

ШЦ РВ и ПВО је деценијама био база за школовање ваздухопловно-техничког кадра нашег ваздухопловства. У кабинетима ових престижних школа у саставу ШЦ, стицали су знања хиљаде и хиљаде техничара, инжењера и пилота нашег РВ и ПВО.

Као и годинама унатраг, и ове, 2020-те ће бити организовано окупљање свих припадника некадашњег Школског центра.

Без разлике, позвани су сви. Некадашњи питомци и ђаци школа и академија, професори, наставници и васпитачи; војници, подофицири, официри и цивилна лица... Из Школског центра, ваздухопловне базе, СВШ, ВШСР, Војне академије, Завода "Орао",...

Једном речју, добродошли су сви "Рајловчани" који су један део свог професионалног живота и/или школовања провели на том војном аеродрому наше некадашње војске.

Свечани скуп је заказан у понедељак, 3. фебруара 2020. године у 12 сати у Ресторану Дома ваздухопловства у Земуну, Штросмајерова 3.

Добро дошли!!!

Обележeн Дан Прве српске ескадриле – У СЛАВУ ВАЗДУХОПЛОВНИХ ХЕРОЈА

Настављајући рад на неговању ваздухопловних традиција делегације Команде РВ и ПВО, УПВЛПС и Удружења пилота „Курјаци са Ушћа“ изашле су 17. јануара 2020. године пред вечну кућу мајора Бранка Вукосављевића првог командира легендарне Прве српске ескадриле, одале му почаст и положиле цвеће. Потом су на историјском часу о славној ескадрили и њеном командиру говорили потпуковник Драган Мрдак и Златомир  Грујић, пуковник у пензији.

Традиције Прве српске ескадриле наставља и негује 252. школско-тренажнa авијацијскa ескадрилa 204. вбр, која је и ове године организовала 16. јануара помен пилотима у цркви Ружица, а потом и свечано обележила свој дан.

Пре 102 године, 17. јануара 1918. године на Солунском фронту је формирана Прва српска ескадрила, а њен први командир био је капетан прве класе Бранко Вукосављевић.

Ова јединица настала је из српско-француске ескадриле "АР 521", која је тада била у Вертекопу. Назив „прва српска“ добила је јер је попуњена искључиво српским летачким и ваздухопловнотехничким кадром. Касније, у мају месецу, формирана је и Друга српска ескадрила на аеродрому Вербена. У припремама за пробој Солунског фронта, августа 1918. године, Прва и Друга српска ескадрила груписане су у једну формацију од 40 авиона, која се помиње и као Српска ескадра.

Обележавајући овај велики датум из српске ваздухопловне историје изашли смо 17. јануара 2020. године у 11.00 часова пред споменик мајору Бранку Вукосављевићу на Новом гробљу у Београду, положили цвеће и евоцирали сећање на њега и славну прву српску ескадрилу.

Овогодишње манифестације, као и оне претходиних година, посвећене Првој српској ескадирли носе у себи велику симболику и снажну поруку – да тај велики датум никада не заборавимо, да се храбрих српских пилота стасалих у огњу Великог рата са поносом  сећамо и да славне традиције нашег РВ и ПВО негујемо и оплемењујемо из генерације у генерацију.

Златомир Грујић

Сећање на Еду – Едварда Русјана (1886-1911)

На почетку сваке године, Божићни празници по јулијанском календару су прилика за подсећање на једног пионира ваздухопловства, Словенца пореклом, који је свој живот уградио у темеље развоја авијације на нашим просторима и свој млади живот окончао под зидинама древне београдске тврђаве... Едварда Еде Русјана (1886-1911)

Као и низ година унатраг, и ове 2020-те, чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) су испунили своју дужност на неговању ваздухопловних традиција и посетили његову вечну кућу на београдском Новом Гробљу.

Поред делегације УПВЛПС, овом догађају - обележавању годишњице трагичне смрти "Југословенског Икара" и прве ваздухопловне жртве на Балкану, присуствовале су и делегације Ваздухопловног савеза Србије, Удружења ваздухопловаца Војводине, те Удружења жена летача Србије.

Из Русјанове домовине, ове годинe у највећем броју до сада, њих преко 80, скупу су присуствовали представници локалне самоуправе града Нова Горица (жупан Клемен Миклавич и поджупан Симон Рошич) и Удружења љубитеља ваздухопловства из Брежица које носи Русјаново име, предвођени Председником г. Ернестом Ферком.

Такође, догађај су својим присустввом увеличали и чланови Удружења војних пилота Словеније, Удружења жена пилота те земље, те испред амбасаде Републике Словеније у Београду, конзул Примож Крижај и војни аташе, пуковник Душан Тош.

Након полагања венаца на Едвардов гроб, представник сваке од делегација се обратио окупљеним поштоваоцима ваздухопловства, а посебно су била дирљива обраћања  словеначког конзула и жупана Нове Горице који су између осталог истакли да име и дело Едварда Русјана спаја како авијатичаре наших двеју држава, тако и наше народе у целини.

Након помена на Новом Гробљу, присутни су посетили и место пада Русјанове летелице испод зидина калемегданске тврђаве.

Да се подсетимо...

Након неколико израђених летелица и обављених летова у родној Словенији, браћа Русјан, Едвард и Јожеф, помогнути капиталом угледног загребачког Србина Михаила Мерћепа током новембра и децембра 1910. године, успешно обављају летове и пред загребачком публиком у Чрномерецу. Следећа станица је била Србија...

Мерћеп и браћа Русјан су у циљу комерцијализације серијске производње авиона, планирали и летове у Београду за Божић, а након тога су имали у плану да лете и у Бугарској.

Познато је да је авион допремљен у отвореном железничком вагону неколико дана пред Божић. Министарство војно Краљевине Србије и Град Београд су били задужени за организацију. Краљ Петар је лично примио Мерћепа и Русјана на аудијенцију. Припреме су започеле и текле су у радосном, божићном расположењу које је тих дана владало у Београду. Програм, који је првобитно био најављен за Бањицу, због великог  броја очекиваног народа, премештен је на Калемегдан. Дневни листови су уредно обавештавали јавност о припремама и о заказаном летењу, које је било предвиђено за сва три празнична дана.

Али кошава која је тих дана јако дувала у Београду, омела је планове за летење на сам Божић и на други дан. Ипак Русјан се одлучује да на трећи дан празника полети, иако су удари кошаве били ризични за извођење лета. Остала је у новинама изјава Русјанова у којој је рекао: „Ако у Србији погинем, не жалим, јер сам погинуо у својој земљи!“

Нестрпљиви грађани и званице су у огромном броју како на тврђави, тако и испод ње уз овације пропратили почетак летења. Полетање и пењање на висину од око 100 метара су били успешни. Лет се одвијао изнад десне обале Саве и над самом тврђавом. Могло се видети да се пилот у лаком авиону бори са јаком кошавом. У току спуштања из правца запада код ушћа Саве у Дунав, пред само слетање, авион је од турбулентног удара кошаве дословно преломљен и са пилотом заједно пао на железнички насип. Када су неки од окупљених пришли, Едвард је још увек давао знаке живота, али су повреде биле фаталне, тако да је здравствена екипа која је стигла на место несреће након неколико минута, могла да констатује само смрт.

Русјанова погибија је била и 34 пилотска жртва од Лилијентала, а Едвард је у својој 25 години постао "југословенски Икар" и прва жртва ваздухопловства на просторима Балкана. Данима су место удеса посећивали грађани Београда и сакупљали остатке летелице, од којих се део налази и данас у Музеју ваздухопловства. Едвардова погибија је на тренутак зауставила даље планове у производњи „Мерћеп-Русјан“, али је у тим временима, у предвечерје Првог рата, у великој мери пробуђен патриотски осећај братских народа на Балкану.

Београд и Србија су свим срцем одали поштовање храбром пилоту. Такву сахрану, Београд до тада није видео. У процесији, која је од Врачара, кроз центар града преко Теразија ишла до Новог Гробља где је Едвард сахрањен (парцела 15, гробно место 343) кретало се неколико стотина официра, државни и црквени великодостојници, пријатељи и родбина његова која је пристигла из Словеније, ученици београдске Богословије и 14000 грађана...

Ако знамо да је Београд тада бројао 80000 становника, ова бројка добија још више на значају. Опроштајне говоре су након телеграма саучешћа ЊВ Краља, одржали др Зупанчић, представник Горичких Словенаца и Бранислав Нушић, који је на Теразијама одржао следећи говор: “Пусти су и мрачни облаци надкрилили нашу домовину, а ти си мој соколе срцем желео улетети у те облаке. Крвави су зидови нашег Београда града, а ти си јуначе мој желео их оросити својом крвљу. Хтео си да у море крви проливене за слободу, пролијеш и своју за културу...“

Одмах након сахране на иницијативу Краља Петра је формиран одбор и посебан фонд за изградњу споменика Едварду Русјану и краљ је одмах приложио 500 златних динара.

Едвард Русјан, његово име и дело, остаће трајан пример и залог везе између словеначког и српског народа.

Нека му је вечна слава и хвала!

Петер Жигон/Фрањо Фабијанец/Милан Ракић

фото: Павле Кљајић, УПВЛПС,

као и:

http://www.edvard-rusjan.it/rusing.html

Veleposlaništvo Slovenije v Beogradu

Slovenski letalski portal

www.delo.si

   

Срећни Празници!

Пролази још једна година нашег рада и битисања. Нашим заједничким деловањем успели смо да у протеклих 27 година афирмишемо наше Удружење и да оно постане достојан репрезент ваздухопловног војноветеранског кора.

Желимо да се у том правцу крећемо и убудуће. Бићемо успешни само ако и даље будемо сложни и јединствени, ако се међусобно ценимо и поштујемо као и до сада. Наша љубав према ваздухопловству и авијатичарска солидарност су залог да ћемо на том путу успети.

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) вам честита новогодишње и божићне празнике уз жељу за добрим здрављем, срећом и сваким добром.

Ж И В Е Л И !