Сви чланци од udruzenje

САБОР ВАЗДУХОПЛОВАЦА у организацији фондације „Пилот Михаило Петровић“ и удружења пилота „Ма 2+“

Ваздухопловна фондација "Пилот Михаило Петровић" и Удружење надзвучних пилота "Ма 2+" организују Сабор ваздухопловаца.

Сабор ће бити прилика да се окупимо и дружимо у пријатном амбијенту СКЦ "Ћирилица".

Позвани сте сви-Добро дошли!

Понедељак, 17. децембар 2018. године у 19 сати, у просторијама СКЦ "Ћирилица", Скерлићева 12, Београд (Врачар, код Народне библиотеке).

Особа за контакт:

Бориша МАНДИЋ (065/2129-747)

30 година од завршетка школовања 40А класе СВШ РВ и ПВО [НАЈАВА]

Ове године се навршава три деценије од завршетка школовања 40А класе Средње војне школе Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране

Од 1988. године па до данас, припадници ове класе су вредно служили у јединицама и установама нашег вида у свим родовима и службама.

Поводом великог јубилеја ове генерације наших ваздухопловаца у Нишу ће 15. децембра 2018. године бити организовано окупљање класића.

Ниш, субота, 15. децембар 2018. године у 18 сати. Ресторан "Тодор", Борова 20 (насеље Чалије).

Добро дошли!

Уз Дан војних ветерана – ВОЈНИ ВЕТЕРАНИ РВ И ПВО

ПОВОДОМ ДАНА ВОЈНИХ ВЕТЕРАНА СРБИЈЕ 4. ДЕЦЕМБРА УДРУЖЕЊЕ ПЕНЗИОНИСАНИХ ВОЈНИХ ЛЕТАЧА УПУЋУЈЕ СРДАЧНЕ ЧЕСТИТИКЕ И ДОБРЕ ЖЕЉЕ СВИМ ВОЈНИМ ВЕТЕРАНИМА!

Уз Дан војних ветерана

ВОЈНИ ВЕТЕРАНИ РВ И ПВО

предлог за формирање јединствене организације

Уводне напомене

Могућност даљег рада и интегрисања различитих удружења пензионисаних припадника РВ и ПВО и формирања јединствене ветранске организације на нивоу Србије поставља се данас као ургентно питање.

У време када је УПВЛПС настало није било ни једне организације или удружења сличног карактера. Сматрамо да се данас плурализам интереса може остварити и унутар јединствене ваздухопловне асоцијације, коју је могуће  створити уколико постоји искрен однос, заинтересованост и концензус око мимимума заједничких интереса и циљева.

Још на конференцији УПВЛПС 2015. године иницирано је оснивање Удружења ветерана РВ и ПВО Србије, са скраћеним називом „Ветерани РВ и ПВО“, које би окупљало ветеране свих видова, родова, служби, јединица, установа, класа, удружења пензионисаних, ислужених припадника – ветерана РВ и ПВО. Могуће је такву организацију назвати и „Ветерански кор РВ и ПВО“. Та одлука још није реализована јер тражено мишљење и став МО-УТСВ, Команде РВ и ПВО и ваздухопловних организација и асоцијација није исказано. Без јасног става и стабилне подршке наведених институација такво удружење не може опстати нити успешно функционисати. Уз Дан ветерана Србије било би време да се приступи формирању ветеранске организације

Назив удружења

Пун назив: „УДРУЖЕЊЕ ВОЈНИХ ВЕТЕРАНА РАТНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА И ПРОТИВВАЗДУХОПЛОВНЕ ОДБРАНЕ СРБИЈЕ“

Скраћени назив: „ВЕТЕРАНИ РВ и ПВО“

Мотив: Досадашња пракса и начин организовања војно-ветеранске популације РВ и ПВО, упркос добрим резултатима неких удружења (УПВЛПС, УП М2+, УП „Курјаци са Ушћа“) достигло је зенит те је неопходно установити и у дело провести нови начин организовања и унапредити деловање војних ветерана РВ и ПВО у правцу конституисања војноветеранског кора РВ и ПВО .

Континуитет: Негујући националне слободарске традиције, родољубље и патриотизам, част, достојанство и узвишеност војног позива (професије) наставити традиције удружења старих српских и југословенских ратника и бораца, као и српских ваздухопловаца из ослободилачких ратова 1912-1918. који су основали Српски аероклуб, Удружења резервних авијатичара Краљевине Југославије, авијатичара бораца НОР-а, и традиције УПВЛПС, УП “2+”, УП “Курјаци са ушћа” и других.

Идеја: да се оформи јединствена и свеобухватна oрганизација ваздухоплoвних ветерана није нова, постоји деценију и више, а била је актуелна када су се, а у вези активностима УПВЛПС, поједини припадници других родова РВ и ПВО осећали запостављеним у односу на летачку популацију; тада је било предлога, али није било снаге или воље, да се створи јединствена организација. У УПВЛПС по статуту могу бити учлањени сви припадници РВ и ПВО, па и људи ван вида, чланови породица и др.

УПВЛПС је 2010. иницирало акцију и заказало састанак ради стварања заједничке асоцијације, али одзива није било, ни од стране позваних удружења, нити од војних органа. Прослава 100 година РВ и ПВО је показала недостатак постојања такве организације, јер су се многи бивши припадници РВ и ПВО обраћали УПВЛПС као да је оно репрезент целе популације. Таквих захтева има и данас, УПВЛПС их не може испунити јер нема ресурсе за то. Постоје услови да се идеја реализује и да се сви бивши припадници РВ и ПВО уједине ради неговања традиција вида у целини, као и по другим питањима у вези са професијом ваздухопловних војних стручњака свих профила.

Циљ и карактер удружења

Циљ: Основати јединствено удружење војних ваздухопловних ветерана РВ и ПВО Србије, које ће обухватити ветеране свих родова и служби РВ и ПВО, осмислити програм рада и деловања и обезбедити основне кадровске и материјалне претпоставке.

Карактер удружења: социјално-хуманитарно; војноваздухопловно и професионално-струковно; традиционалистичко; нестраначко; патриотско; недобитно; засновано на слободном и добровољном опредељењу, равноправности, другарству, солидарности и међусобном помагању чланства.

Профил чланства:

- пензионисани (ислужени) и активни (професионални), припадници  команди, јединица и установа РВ и ПВО;

- припадници ратних јединица РВ и ПВО (резервни састав који је учествовао у рату или учествује на вежбама и другим активностима РВ и ПВО);

- цивилна (грађанска) лица запослена  (или која су била запослена) у РВ и ПВО са ратним распоредом у јединицама и установама РВ и ПВО;

- чланови породица погинулих и умрлих припадника РВ и ПВО и ваздухопловних војних ветерана  (живих и преминулих)

 Задаци удружења и садржаји рада

- рад са ислуженим припадницима РВ и ПВО са циљем очувања здравља, менталних и психофизичких способности у постпрофесионалном периоду;

- рад на санирању последица посттрауматског стреса (ПТС)  насталог услед општих и посебних карактеристика живота популације војних ветерана у професионаном периоду (летење, рад на стајанци, боравак и рад на терену, рад у кабинама радарских и система за ПВД, дежурства, прекоманде, логоровања, борбени и ратни задаци);

- решавање социјално-хуманитарних питања и проблеми  војних ветерана  и чланова породица, погинулих, мирнодопских и ратних војних инвалида;

- очување и развијање ваздухопловних традиција, подизање друштвеног угледа, брига и активности у вези са статусним питањима ваздухопловаца;

- брига и болесним колегама, помоћ породицама погинулих и умрлих колега;

- подстицање и развој сарадње, заједничких акција и подухвата; међусобно информисање, координација активности и подршка стваралаштву у разним областима; међусобно дружење, спортско-рекреативне и кутурно-забавне активности и манифестације;

- међународне активности и сарадња са сродним организацијама у региону и свету.

Организација удружења

Начела (принципи) деловања и организовања:

- заједнички интерес и циљ, јединство у акцијама и деловању;

- самосталност, слобода и добровољност, равноправност чланова;

- другарство, солидарност и помагање, међусобно уважавање, подршка и помоћ, солидарност и информисање;

- самосталност (аутономност) у организационом, нормативно-правном, кадровском и акционом погледу постојећих удружења;

- самостално финасије и материјално-финансијско пословање

- координација и сарадња са органима Команде и јединица РВ и ПВО и органима Министарства одбране и Војске Србије...

Оранизовање:

- територијално (по градовима: Београд, Ниш, Краљево, Кргаујевац, Нови Сад...); по родовима и службама; по јединицама и установама РВ и ПВО

- аd hoc;  периодични и акциони трајни: учлањивање (појединачно и колективно), придруживање, фузионисање...

Садржаји и облици деловања и рада:

Садржаји:

- сабор, састанци, смотре, конференције, трибине, предавања, историјски часови,

- комеморације, дани сећања, меморијали, изложбе,

- обележавање дана јединица и установа, годишњица класа,

- посете, излети путовања, спортски сусрети и тaкмичења,

- кутлурно-забавне активности: приредбе, концерти, изложбе, филмске представе, позоришне представе,

- стваралаштво и хобији: сликарство, литература, макетарски и моделарски клубови, ваздухопловне смотре и изложбе;

- аеро-клубови: моторних летача, једриличара, змајара, параглајдериста, падобранаца, балонера ,

- издавачка делатност: књиге, часописи, билтени, брошуре, проспекти, плакати, медијска активност: сајтови, елекронска издања билтена, брошура, књига, часописа ...

Облици: комисије; секције; клубови; савети; одбори, радне групе...

Спољна обележја:

- знак (амблем, грб), застава,

- ознака седишта (информативна табла),

- значка, ветеранска капа и блуза.

Овај позив је отворен за све добронамерне ваздухопловне ветеране са молбом да се са својим мишљењем, предлозима и сугестијама јаве на електронску адресу аутора.

Златомир Грујић

Промоција књиге „СРПСКО ВАЗДУХОПЛОВСТВО У БАЛКАНСКИМ РАТОВИМА 1912-1913.“ [НАЈАВА]

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) у протеклих 26 година рада и деловања, између осталог, издало је и промовисало више десетина књига из историје РВ и ПВО, у просеку по једну годишње.

На том трагу смо и ове године, управо је из штампе изашла књига:

 „Српско ваздухопловство у балканским ратовима 1912-1913.“ Аутор је Мр Златомир Грујић, пуковник у пензији.

Промоција књиге „Српско ваздухопловство у балканским ратовима 1912-1913.“ одржаће се дана 15. новембра 2018. године са почетком у 11.00 часова у великој сали Дома ваздухопловства Земун.

 О књизи ће говорити:

- представник Команде РВ и ПВО,

- Војислав Стојановић, потпуковник у пензији, пилот,

- Мирјана Новаковић-Мунишевић, виши кустос Музеја ваздухопловства Београд,

- Дарко Младеновић, кустос и заменик директора Музеја ваздухопловства Београд,

- аутор.

Биће нам част и задовољство да Вас угостимо на промоцији... Добро дошли!

In Memoriam, Стеван Лукреција (1933-2018)

Преминуо је члан нашег Удружења Стеван Лукреција

Стеван је рођен 29. децембра 1933. године у Херцег Новом. Након мале матуре и завршена два разреда Средње пољопривредне школе, ступа у ШАОА. Током службовања завршио је више курсева, као и Школу за усавршавање органа безбедности.

Након завршетка ШАОА ступа на дужност пилота у гарнизону Пула. Службовао је и у Скопљу, Батајници и Нишу. Летео је на АЕРО-2, 213, УЈАК-9, ЈАК-9П, Ф-47Д, 522, те на хеликоптерима Ми-4 и Ми-8. Обављао је дужности пилота, начелника органа безбедности у 107. и 119. авијацијском пуку, а затим бива и Референт за безбедност у Команди 3. ВаК-а у Нишу. Пензионисан је 31. јула 1987. године у чину потпуковника авијације.

Током службе, више пута је одликован, похваљиван и награђиван. Живео је у Нишу.

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) и овим путем породици и пријатељима Стевана Лукреције изражава најдубље саучешће.

110 година голубије поште у Српској војсци

Навршило се више од века, тачно стодесет година од како је у нас уведена голубија пошта. Прилика је да се нешто каже од томе догађају који је утемељио почетак организовања ваздухопловства у Српској војсци. Како је то ишло, где смо били у односу на свет, да ли смо пратили трендове и били у току, у то време савремених токова, ко су људи који су обавили тај историјски задатак.

Све је почело још крајем 1902. и почетком 1903. године, када се Коста Милетић вратио са школовања у Русији и међу пројектима које је одмах почео да ради, а у циљу увођења ваздухопловства у Српску војску, голубијој пошти дао веома важнo местo. То је био ембрион ваздухопловства у нас, прва конкретна ваздухопловна служба у Српској војсци. Коста Милетић је, несумњиво, њеном настанку и развоју дао највећи допринос, што се најбоље види са вековне дистанце од 110 година.

Питање голубије поште у српској војсци присутно је од првих сазнања да се голубови писмоноше успешно користе за одржавање везе, и иксустава о томе, која је преносила војна и друга штампа. То је период од осамдесетих година XIX века па до почетка XX века. Иначе, познато је да се голубови писмоноше (па и неке друге птице) користе за везу (пренос порука и поште) од најстаријих времена. Докази о употреби голубова у војне сврхе стари су око две хиљаде година, pо њима је Јулије Цезар у рату са Галима први користио те птице за преношење порука. Са развојем војне организације и модернизацијом војне технике, као и потребом за брзим преносом информација, многе војске европских држава уводе голубију пошту, као саставни део система веза и новонастајућих ваздухопловних формација.

Премијерна широка примена голубова писмоноша забележена је у француско-пруском рату 1870-71. године, када су таквим методом везе остварени изванредни резултати. Касније су, поред Француза и Немачка, Русија, Италија и друге државе формирале јединице (станице) голубије поште.

Крајем XIX века Француска је била водећа сила са разрађеном мрежом станица голубије поште и способношћу да задовољи потребе одржавање везе голубовима на дужи временски период. У француским војним круговима владало је живо интересовање за коришћење голубова писмоноша у војним активнoстима, посебно у извиђачким задацима. У Немачкој је питање увођења голубије поште постављено 1871. године, а 1874. године организована је мрежа станица голубије поште, које се формирају као мале, средње и велике. У Аустрији је 1875. године установљен војни голубарник у Коморану, а 1882. године и у Кракову, планирано је да се голубарници успоставе у свим пограничним тачкама царевине. У то време у Енглеској су војни голубарници успостављени само у неким прибрежним (граничним) местима, а за шире ангажовање рачунало се на цивилне голубове и голубарнике. У Италији је први велики голубарник установљен 1876. године у Анкони, а други 1879. године у Болоњи. У Шпанији је 1879. године установљен први војни голубарник у Гвадолору, а у то време поред централне станице голубије поште у Мадриду и пет помоћних (етапних) станица, било је још 18 станица у пограничним и прибрежним местима. У Португалији је постојала централна станица голубије поште у Лисабону и још 12 на разним пограничним тачкама. У Шведској је постојао један голубарник установљен 1886. године. У Данској нису постојали војни голубарици, али се у случају рата рачунало на ангажовање цивилних. У Белгији је у то доба постојао један војни голубарник у Анверсу, али су војне власти рачунале да се у случају потребе могу ангажовати голубови писмоноше из разних голубарских удружења.

Страна гледања на употребу голубова писмоноша и искуства у вези њиховог коришћења у пракси веома брзо су допирала до српске војске, па су се у војној и другој штампи појављивали чланци о томе.

За потребе голубије поште одабирали су се расни голубови летачи. Линије ваздушне поште се пројектује распоредом пара голубова на крајње тачке, тако да се сваки голуб враћа непогрешиво у свој матични голубарник. Голубови захваљујући „инстикту гнезда“ имају изванредан систем навигације.

Депеше које носе голубови, пишу се на танком папиру, умањене или микрофилмоване, и причвршћују за тело птице на више начина: лаки метални прстен око ноге; минијатурна курирска торбица око врата, или (код нас заговарано) смештај депеше у шупљи комад одсеченог гушчијег пера која се причвршћује на репна пера голуба писмоноше.

У јединицама, голубови су ношени у специјалним кавезима у које су голубови могли само да уђу, али не и да изађу (посебни отвор – вратанца - кликет).

Реализација идеје о увођењу голубије поште у Срску војску почела је после повртака Косте Милетића са школовања у Русији. Он је тамо у голубијој станици Ваздухопловног образовног центра Волково поље код Санкт Петербурга завршио обуку за рад са голубовима, формирање станица голубије поште, руковођење радом и примемну поште у пракси. По повратку у Србију он је поднео детаљне извештаје о свом боравку у Русији, посебно о оним стварима које су биле интересантне за примену у Српској војсци.

Као што је већ речено, Коста Милетић је одмах по повртаку са школовања урадио предлог за формирање Голубије поште. О том пројекту је вођена дискусија на седницама инжињеријских и других стручњака – официра у Генералштабу, а након тога је урађен предлог или пројекат правила голубије поште 1902-1903. године. Тај пројекат није пронађен и немамо увида у његов садржај, Шта је даље било не зна се али је активност на том плану мировала, а Коста Милетић је узалудно покушавао да нешто покрене.

На седницама Генералштабне комисије 1905. године одлучено је у оквиру целовитог „Програма наоружања наше војске инжињеријском спремом“ да се приступи устројству Голубије поште и да успостави једна централна станица. Међутим, све је остало на томе.

Тек за време анексионе кризе 1908. године, када је паробродској станици у Обреновцу заплењена корпа са 17 голубова писмоноша (из војних голубијих станица Петроварадин, Коморан и Пешта), које је носио аустријски шпијун, одједном се дигла узбуна и наређено је да се хитно приступи формирању голубије поште у Српској војсци.

Од министра војног ђенерала Степе Степановића, Коста Милетић је хитно добио задатак да прегледа заплењене голубове и да реферише о могућности да се исти голубови искористе за формирање српске голубије поште.

Коста Милетић је реферисао министру војном да постоје добри изгледи да се брзо оформи голубија пошта. Ђенерал Степа је одмах наредио капетану Милетићу да из архива извади документацију и да се хитно штампају „Правила голубије поште“ и да се одмах крене са реализацијом програма за изградњу објеката, набавку голубова и потребних средстава.

У октобру 1908. године одобрен је кредит за изграду станице голубије поште, па је Коста Милетић упућен у Ниш, где је Медошевцу почео изградњу објеката и формирање станице. Користио је заплењене аустријске голубове писмоноше, а за потребе рада на припремама и изградњи добио је потребан број војника и старешина.

Убрзо је Минстар војни генерал Степа Степановић издао наређење (ФЂ 9286, од 5. новембра 1908. године, Службени војни лист број 31 од 13. новембра 1908. године, страна 585), а на основу Уредбе о формацији целокупне војске од 15. фебруара 1902. године, да се: 1) Устроји у Нишу Станица III реда Голубије поште по прописаном саставу. 2) Станица ће стајати непосредно под командантом II инжињеријског батаљона. 3) Станица ће почети да дејствује 20. овог месеца.

Прва станица голубије поште III реда устројена је у Нишу, командир је био поручник Лазар Крстић, њега је обучио и увео у дужност капетан I класе Коста Милетић. Станица је почела са радом, изграђени су голубарници, почело је гајење и увежбавање голубова писмоноша, вршена је обука људства одређеног за рад у станици. Следеће, 1909. године, на Трупалском пољу у близини Ниша, подигнута је специјална зграда за потребе станице голубије поште. Следеће, 1910. године, почела је обука са младим голубовима, стационарно, јер није било покретних голубарника. Голубови из нишке станице су до јуна 1913. године, били извежбани за летење из правца Сукова, Ужица и Смедеревске Паланке. Са Суковске железничке станице, голубови су до Ниша стизали за један сат, а из Смедеревске Паланке и Ужица за два сата.

Друга станица голубије поште III реда основана је У Пироту, 1911. године, а први командир био је поручник Ђорђе Бошковић. Голубови из те станице су до јуна 1913. године увежбани за одржавање везе између штаба у Пироту са утврђењима у околини. Голубарник је био смештен у пиротској касарни.

Када је 24. децембра 1912. године формирана Ваздухопловна команда Српске војске у Нишу, у њен састав поред аеропланске ескадре, балонског одељења и водиничне централе ушла је и голубија пошта под командом потпоручника Драгољуба Марјановића.

Српска војска током балканских ратова није употребљавала голубију пошту, премда су голубови били спремни.

После Лазара Костића, на место команданта Прве (нишке) голубије станице, постављен је, 30. новембра 1913. године, потпоручник Велимир Цветковић, а њега је 29. маја 1915. године заменио потпоручник Драгољуб Марјановић.

Током Првог светског рата коришћена је голубија пошта, бар током 1914. године. Познато је да су јединице Дринског одреда из састава Ужичке војске користили голубове за слање обавештења у Врховну команду у Нишу.

Током повлачења преко Албаније у зиму 1915/16. године припадници станица голубије поште носили су са собом опрему и корпе са голубовима писмоношама. Они су успели да савладају бројна искушења и спасу драгоцене птице. Нишка и Пиротска голубија станица су се повукле са осталим српским јединицама на Крф.

Коришћење голубова писмоноша је било веома интензивно на Солунском фронту, нарочито су их користили савезнички обавештајци убачени на окупирану територију.

Након реорганизације српске војске и ваздухопловства на Солунском фронту у пролеће и лето 1916. године голубија пошта је интензивно коришћена у борбеним дејствима, а голубови су често били једина веза са поробљеном Отаџбином.

Златомир ГРУЈИЋ

УПВЛПС на свечаностима поводом Дана ослобођења Београда и Земуна у Другом светском рату

Поводом Дана ослобођења Београда и Земуна у Другом светском рату, у српској престоници је одржано низ манифестација које су својим присуством увеличали и чланови нашег Удружења.

У оквиру Манифестације "Дани слободе", која се одржава у Београду од 19. октобра до 1. новембра, 20. октобра је одржан Меморијални дефиле "Кораком победе до слободе" од Игуманове палате до Палате Албанија.

Поред представника Министарства одбране и Војске Србије, те градских власти и СУБНОР-а, у свечаном дефилеу су учествовали и наши чланови, пуковници авијације у пензији Љубиша Антонијевић и Зденко Дупланчић. 

У недељу, 21.октобра 2018., у оквиру Октобарских дана сећања, одржан је парастос и положени венци на Партизанско спомен гробље (налази се уз Старо бежанијско гробље) у част жртава злогласног логора "Сајмиште".

Парастос је служио свештеник Драган Глумац, а поред представника СУБНОР-а Новог Београда, на парастосу су били и чланови нашег Удружења.

Полагањем венаца на споменик палим у народној револуцији 1941 – 1945. године, 22. октобра је обележена 74-годишњица ослобођења Земуна.

На свечаности испред Команде РВ и ПВО у Земуну, били су присутни и чланови УПВЛПС, као и Удружења војних пензионера Србије-Земун.

МР

Владимир Алексић: Први Србин који је полетео на летелици сопствене конструкције

Владимир Алексић је први Србин који је полетео једрилицом сопствене конструкције у октобру 1909. године, само неколико година након браће Рајт (1903). Осим тога што се сматра једним од пионира ваздухопловства, био је и лекар, писао је песме и новеле, бавио се политиком, свирао је клавир, говорио је више страних језика и преводио Гетеа. Без обзира на све што је учинио, данас је неправедно заборављен.

52-021Др Владимир Алексић је рођен 1873. године у Банатском Новом Селу. Након неколико година породица Алексић се сели у Панчево, где Владимир завршава основну школу, а студије медицине у Грацу. Иако је умро веома млад, у 38. години, успео је да током живота много чим одушеви Панчевце. Једноставно, био је човек испред свог времена. Отворио је прву ординацију у Панчеву, и као да то није било довољно, те је обезбедио и први рендген свом граду. Био је власник санаторијума који је превазилазио европске критеријуме по својој опремљености (1908). Поседовао је операциону салу, медицинске апарате, купатила, водовод и струју. Био је први Панчевац са аутомобилом. Важно је напоменути да је Панчево добило електричну струју скоро 20 година након Алексићеве прве електричне централе.

Врло је могуће да би данас неко толико успешан, независан и имућан покушао да оде из Србије, или не би ни марио за тим у каквом стању се налази друштво. Међутим, доктор Алексић је имао много шира схватања. Због свести о непрестаним покушајима мађаризације, основао је патриотско друштво „Узданица“. Пошто је један од начина очувања националног идентитета управо снага интелекта, на дружењима које је „Узданица“ организовала слушала су се предавања из технике и уметности, читале су се песме. Дружио се са Исидором Секулић…Наиме, доктор Алексић је велики значај придавао српској књижевности. Наравно, одржавана су предавања из ваздухопловства на којима је говорио др Алексић. Због једне набујале родољубиве изјаве био је притворен два месеца. Одузимање слободе му је тешко пало, па је своју тугу изразио стиховима – написао је песму „Роб“.

  • Жеља за летењем јавила се на тераси санаторијума, одакле је пуштао своје прве моделе.

Према сачуваним документима, новинским исечцима, белешкама и фотографијама, од којих се највећи део налази у Музеју ваздухопловства у Београду, др Владимир Алексић је међу првима почео сам да прави летелице. За ваздухопловство се заинтересовао 1907. године и, ослушкујући вести о напретку авијације које су до њега стизале, почео је израду летећих модела авиона које је бацао с крова свог санаторијума.1908-hart-o-berg-by-wright-flyerКроз практичан рад на моделима, уз податке из књига и новина, стекао је искуство које му је омогућило да се упусти у израду летелице у природној величини. Како би употпунио знање и имао што више података, августа 1908. године отпутовао је у Париз где је присуствовао летовима браће Рајт. Постоји вероватноћа да се са славном браћом том приликом и упознао, а потом и дописивао. У Паризу је купио материјал потребан за грађу летелице и прикупио податке о моторима који су тада прављени и уграђивани.

По повратку у Панчево, почео је да прави већу једрилицу, типа двокрилца, која је била завршена у дворишту његовог санаторијума почетком јесени 1909. године. У послу му је помагао столар Јордан, који је по његовим нацртима израђивао дрвене делове. Помагали су лекари и друго особље санаторијума. Новине су пратиле напредак у раду и писале:52-01„Доктор Владимир Алексић у Панчеву конструисао је посве нов аероплан који је у оригиналној величини, а по захтевима модерне технике о летењу, практично и изведен… Идеја се наслања на научну основу, али је у свим појединим деловима скроз оригинална. Ових дана ће први покушаји њиме бити учињени.”

Цела справа била је тешка свега 70 килограма, носеће површине 44 квадратна метра. Аероплан, како је своју једрилицу називао Алексић, био је изграђен од шупљих дрвених цеви. Горња носива површина износила је 24, а доња 12 квадратних метара. На крајевима горње површине били су покретни делови повезани челичном ужади преко командне палице.  Њима се давао жељени правац летелици. Један од разлога великих димензија једрилице била је намера да, попут других пионира авијације, у своју једрилицу угради мотор и претвори је у авион!

Почетком октобра 1909. године летелица је завршена и састављена у дворишту санаторијума. За пробне летове др Алексић је одабрао пропланак на породичном имању на источном рубу Панчева, два километра од манастира Војловица. У присуству суграђана, на данашњи дан, 17. октобра 1909. године покушао је да полети једрилицом помоћу гумене ужади (нешто попут праћке). Једрилица се попела на висину од неколико метара, али је због неусавршености и могуће невештине летача нагло полетела ка земљи и делимично је оштећена.avion_vladimira_aleksica„…И тако, позвао ме је на свој први лет. Изашли смо ван града. На једној благој падини стајала је та чудна справа с два крила и скијама уместо точкова. Др Алексић се сместио у седиште на предњем делу. Његови помоћници затезали су некакве гуме и на његов знак пустили су овај чудан авион. Летелица је одједном полетела навише па се онда заклатила и ударила о земљу…”, изјавио је један од сведока догађаја.

Узбуђењу и одушевљењу није било краја. Надалеко се причало и писало о др Владимиру Алексићу и његовом „крилатом змају”. Штампа у Мађарској прва је писала о епохалном открићу младог Панчевца, потом се вест пренела кроз Европу до Америке.

Први покушај није обесхрабрио нити поколебао Алексића. Био је чврст у намери да на једрилицу угради мотор. На овом послу радио је током 1910. године, али су новчане и породичне тешкоће успориле његове намере. Почетком 1911. године спрема се на пут за Америку, где је намеравао да купи мотор за своју летелицу. Осим тога, желео је да након уградње мотора обави и неке исправке. Намеравао је да саонице замени точковима како би авион лакше и брже полетео.

Нажалост, болест га је омела. У јесен 1911. године у Београду је оперисан од упале слепог црева. Поле хируршког захвата добио је тровање и 24. децембра 1911. године и умро. У Панчеву му се данас ни гроба не зна. У близини пољане са које је др Владимир узлетео, касније ће нићи фабрика авиона „Утва“. Кажу да у Панчеву има уличица са његовим именом, а сећање на овог пионира наше авијације једино баштини Макетарски клуб из овог града, који носи име „др Владимир Алексић“904239_362977773822737_1374768800_o

Живот на земљи му је био кратак, лет још краћи, али довољно дуг да буде историја! (М. Илић)

Милан Ракић

(на основу текстова и фотографија Јова Симишића, Гордане Бушин и Музеја ЈРВ)