Сви чланци од udruzenje

ГДЕ СМО ВОЈНИ ВЕТЕРАНИ РВ И ПВО?

Пре више од деценије покренули смо иницијативу за формирање јединствене ваздухопловне војно-ветеранске организације, а пре шест година смо изашли са предлогом како да се конституише организација војних ветерана РВ и ПВО. Одзива није било. Старији неумитно одлазе, а млади не показују интересовање. Живот нас опомиње да нам је удруживање потребно кaо хлеб насушни, да би смо сачували биће нашег РВ и ПВО, његове корене и светле традиције.  

Мотив: Досадашња пракса и начин организовања војно-ветеранске популације РВ и ПВО, упркос добрим резултатима неких удружења (УПВЛПС, УП М2+, УП „Курјаци са Ушћа“ и најновије УП „Тигрови“) достигло је зенит те је неопходно, а сходно промовисаном Дану војних ветерана Србије (4. децембар), установити и у дело провести нови начин организовања и унапредити деловање војних ветерана РВ и ПВО у правцу конституисања војноветеранског кора РВ и ПВО у пуном смислу.

Пун назив: „УДРУЖЕЊЕ ВОЈНИХ ВЕТЕРАНА РАТНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА И ПРОТИВВАЗДУХОПЛОВНЕ ОДБРАНЕ СРБИЈЕ“ 

Скраћени (радни) назив: „ВЕТЕРАНИ РВ и ПВО“ 

Идеја: Идеја да се оформи јединствена и свеобухватна oрганизација ваздухоплoвних ветерана није нова, она постоји већ одавно; посебно је била актуелна у моментима када су се, а у вези са активностима УПВЛПС, поједини припадници других родова РВ и ПВО осећали запостављеним у односу на летачку популацију, тада је било предлога, али није било снаге или воље, да се створи јединствена асоцијација или организација. Иначе, у УПВЛПС по статуту могу бити учлањени сви припадници РВ и ПВО, па и људи ван вида, који прихватају статут, везани су и воле ваздухопловство, чланови породица и други. УПВЛПС је 2010. године иницирало акцију, поставило задатак и заказало састанак ради разговора о стварању заједничке асоцијације, али одзива није било, ни од стране позваних удружења, нити од надлежних војних органа. Ситуација око прославе стогодишњице година РВ и ПВО је показала недостатак постојања такве организације, јер су се многи бивши припадници РВ и ПВО обраћали УПВЛПС као да је оно репрезент целе популације. Таквих захтева има и данас, али УПВЛПС их не може испунити јер нема ресурсе за то. Сада постоје доста повољни услови да се идеја реализује и да се сви бивши припадници РВ и ПВО уједине у јединствену организацију по мери интереса и потреба свих структура вида, а ради неговања традиција РВ и ПВО у целини, као и по другим питањима у вези са професијом ваздухопловних војних стручњака свих профила.

Циљ: Основати јединствено удружење војних ваздухопловних ветерана РВ и ПВО Србије, које ће обухватити ветеране свих родова и служби РВ и ПВО, осмислити програм рада и деловања и обезбезбедити основне кадровске и материјалне претпоставке за његов рад.

Карактер удружења: социјално-хуманитарно; војно ваздухопловно; традициoналистичко; нестраначко (аполитично); патриотско; професионално-струковно, недобитно (мада би могло бити и добитно), слободно и доборовољно; засновано на равноправности, хуманизму, другарству, солидарности и међусобном помагању чланства.

Профил чланова: пензионсиани (ислужени) активни (професионални) припадници команди, јединица и установа РВ и ПВО; припадници ратних јединица РВ и ПВО (резервни састав који је учествовао или учествује на вежбама и другим активностима РВ и ПВО); цивилна (грађанска) лица запослена (или која су била запсолена) у РВ и ПВО са ратним распоредом у јединицама и установама РВ и ПВО; чланови породица погинулих припадника РВ и ПВО и чланови породица (потомци) ваздухопловних војних ветерана (живих и преминулих).

Основни задаци:

- разни облици рада и деловања ислужених припадника РВ и ПВО са циљем очувања општег здравља, менталних и психофизичких способности и постпрофесионалном периоду; - санирање последица пострауматског стреса (ПТС) насталог услед општих и посебних карактеристика живота популације војних ветерана у професионаном периоду (летење, рад на стајанци, боравак и рад на терену, рад у кабинама радарских и система за ПВД, дежурства, прекоманде, логоровања, борбени и ратни задаци); - социјално-хуманитарна питања и проблеми војних ветерана и чланова породица, поготово мирнодопских и ратних војних ивалида (МРВИ, РВИ) и погинулих припадника - очување и даље развијање ваздухопловних традиција; - очување и подизање друштвеног угледа и ваздухопловства и ваздухопловаца; - брига и активности у вези са статусним питањима ваздухопловаца; - брига о болесним колегама, помоћ породицама погинулих и умрлих колега; - подстицање и развој сарадње, заједничких акција и подухвата; - међусобно информисање, координација активности и подршка ставралаштву ваздухопловаца у разним областима; - међусoбно дружење, спортско-рекреативне и културно-забавне активности и манифестације...

Начела (принципи) деловања и организовања: самосталност, слобода и добровољност; равноправност чланова; другарство, међусобна солидарност и помагање; заједнички интерес и циљ; међусобно уважавање, подршка и помоћ, солидарност; међусобно информисање; самосталност (аутономност) у организационом, нормативно-правном, кадровском и акционом погледу постојећих удружења; самосталне финансије и материјално-финансијско пословање; јединство у акцијама и деловању; координација и сарадња са органима Команде и јединица РВ и ПВО и органима Министарства одбране и Војске Србије.

Оранизовање: територијално (по градовима: Београд, Ниш, Краљево, Крагујевац, Нови Сад,...); по родовима и службама; по јединицама и установама РВ и ПВО (садашњим и бившим); „ад хок“; периодични и акциони; трајни: учлањивање (појединачно и колективно), придруживање, фузионисање. Скупштина, Управни одбор, Надзорни одбор, Суд части.

Садржаји и облици деловања и рада: сабор ваздухопловаца; састанци, конференције, трибине, предавања, историјски часови; комеморације, дани сећања, меморијали; дани јединица и установа, годишњице класа; посете, излети путовања; спортски сусрети и такмичења; културно-забавне активности: приредбе, концерти, изложбе, филмске представе, позоришне представе; стваралаштво и хобији: сликарство, литература, макетарски и моделарски клубови; аеро-клубови: моторних летача, једриличара, змајара, параглајдериста, падобранаца, балонера, моделара и макетара; ваздухопловне смотре и изложбе, издавачка делатност: књиге, часописи, билтени, брошуре, проспекти, плакати; медијска активност: сајтови, елекронска издања билтена, брошура, књига, часописа.

Облици: комисије, секције; клубови; савети.

Седиште: Седиште удружења Земун – Дом ваздухопловства.

Спољна обележја: знак (амблем, грб); застава; ознака седишта; значка; ветеранска капа и блуза (одело, униформа). Стална и повремена признања са обележјима удружења: повеља, плакета (велика, средња, мала), захвалница, беџеви поводом појединих годишњица и акција, дипломе и спомен-дипломе

Финансирање: чланарина, донације, програми, помоћ из буџетских средстава.

Администрација: секретар, деловођа, књиговођа, благајник, библиотекар, економ, уредник часописа, уредник сајта.

Потребна помоћ: спискови пензионисаних припадника РВ и ПВО ради контактирања и упознавања са идејом и припреме за оснивачки сабор Ветерана РВ и ПВО. Просторије за одржавање састанака и скупова.

Почињемо расправу. Ваздухопловци молимо вас, јавите се. Дајте своје мишљење и предлоге!

Пуковник у пензији Мр Златомир Грујић

Летачи одали пошту погинулим колегама

Група пензионисаних ваздухопловаца одала је почаст на њиви код сурчинског аеродрома и обележила шесту годишњицу погибије четворице колега, страдалих у паду хеликоптера Ми-17, који је превозио бебу из Новог Пазара за Београд.

"Покушавамо да на овај начин отргнемо од заборава жртву наших колега, који су страдали при извршењу задатка. Ми на овим просторима имамо традицију да многи људи постају хероји у свом животу, али нажалост имамо и традицију заборава тих хероја", изјавио је пензионисани заставник прве класе - летач Саша Јовановић, колега страдале посаде.Циљ обележавања је, како је истакао, да се истовремено јавности и онима који доносе одлуке упути апел како је дошло време да страдала посада добије заслужену спомен-плочу на Команди ваздухопловства или на месту пада хеликоптера.

Указујући да се протеклих година нико од представника војске или Министарства одбране није појавио да макар положи венац на месту пада хеликоптера, Јовановић је консататовао да се држава, нажалост, до данас није тога сетила, а стиче се и утисак као да покушава да ту трагедину прекрије заборав."Данас смо на месту где се њихова прича завршила, али време показује да ова прича тек почиње. После шест година прича и даље траје, није завршена, завршиће се тек када буде подигнута спомен-плоча, споменик посади, и кад, наравно, буду, напокон, проглашени они који су криви за овај удес", поручио је Јовановић.Указао је да је увек прво питање које се намеће зашто су те вечери пилoти морали да полете на задатак који не може да се обави.

"И то је морао да зна неко у ланцу одлучивања, и да не доведе у ситуацију вођу посаде Мехића да он мора да одлучује. Јер ниједан човек, ниједан пилот, неће у моменту кад га неко пита да треба да спаси дете, одговорити негативно", нагласио је Јовановић.Како је објаснио, није требало ни да дође до тога да мајор Мехић мора да одлучује, а друго питање је зашто је инсистирано на слетању на Сурчин, рејон где нису никада слетали."Много је питања отворених, а ни на једно, нажалост, није одговорено, нити је решено после шест година", констатовао је Јовановић.Генерал-пилот у пензији Срето Малиновић кратко је навео да је све што је имао да каже о тој трагедији већ изговарао у претходних шест година."Овде сам данас са својим колегама да се подсетимо на тај трагичан догађај, одамо пошту нашим колегама и да, пре свега, подржимо иницијативу да се неким спомен-обележјем ода почаст оном што су Омер и његова посада учинили. То не би био спомен само њиховом делу, него и опомена свима онима који носе униформу и руководе сложеним системима у војсци и држави како и не треба и како треба да се поступа", рекао је Малиновић.Обележавању годишњице пада хеликоптера и погибије посаде присуствовало је 13 њихових пензионисаних колега, који су запалили свеће, уз поштовање мера против корона вируса.

КРАЉЕВСКИ ПИЛОТИ НА ПЛАТНУ: Историјски подухват у Лијевчу ускоро у филму

Завичајни музеј Градишка у сарадњи са градском управом почео је снимање документарно-играног филма о пилотима, херојима Краљевског ваздухопловства који су прије 80 година, са аеродрома у Ровинама и Александровцу бомбардовали положаје Трећег рајха.

Током априлског рата, наглашава историчар из Градишке Бојан Вујчић, пилоти Краљевског ваздухопловства су 1941. године, након њемачког бомбардовања Београда, полетјели са аеродрома у Лијевче пољу и узвратили по циљевима Трећег рајха у Грацу и Марибору.

– То је важан догађај о којем се овде мало зна, осим у свједочењима старијих мјештана. Постоји много докумената који јасно указују да је освета за Београд значајан догађај српског ваздухопловства и уопште наше историје – казао је Вујчић.

Наоружање

Пилоти Краљевине Југославије су 6. априла 1941. године били стационирани на војном аеродрому Ровине, наводи Александар Огњевић, историчар ваздухопловства и аутор неколико књига на ову тему.

Војно ваздухопловство Краљевине Југославије имало је у наоружању 62 авиона “бристол бленхајм МК-1” и њима су били опремљени Први и Осми бомбардерски пук, те Једанаеста извиђачка ваздухопловна група.

Командант Осмог пука Станко Диклић је у складу са планом Р-41, 6. априла 1941. наредио да два бомбардера “бристол бленхајм” полете са аеродрома Ровине, а за пратњу су им одређена два ловца типа “харикен” са оближњег аеродрома Александровац казао је Огњевић за Српскаинфо након снимања првих филмских сцена у Музеју ваздухопловства у Београду.

Огњевић, који је ову тематику детаљно истраживао у многим архивама европских земаља укључујући Њемачку и Аустрију, сматра да су пилоти, стационирани на ратним положајима у околини Нове Тополе, истински хероји Априлског рата.

Заборављени хероји

Историчар и пуковник авијације Драган Крсмановић казао је да су многи хероји тог времена неправедно запостављени, а тиме и заборављени.

– Свакако да се међу хероје могу и морају сврстати пилоти Четвртог ловачког и Осмог бомбардерског пука који су 7. и 8. априла 1941. године дејствовали по циљевима Трећег рајха у Аустрији. Ово је важна година, јер се наврашава осам деценија од тих догађаја и све, уколико не спријечимо, потонуће у заборав – казао је Крсмановић, један од филмских саговорника.

Мајор Драшко Живковић, начелник Музеја ваздухопловства, установе гдје су снимљене прве филмске сцене и изјаве, похвалио је иницијативу из Градишке и Републике Српске за снимање филма о пилотима Краљевине Југославије.

– У Музеју чувамо примјерке типова авиона који су учествовали у борбама у Лијевчу, али то није довољно да би сачували сјећање. Уколико не снимамо филмове и не пишемо књиге, усмено предање ће да се изгуби, да нестане, јер оно није вјечно. Зато установа којом руководим ће током снимања филма и касније, дати пуну подршку вашим активностима – казао је мајор Живковић који је угостио филмску екипу из Градишке.

Планови за јубилеј

Бојан Вујиновић, директор Завичајног музеја каже да ће филм бити премијерно приказан у Новој Тополи, почетком априла ове године. Предстоји још неколико дана снимања која укључују и нарације глумаца Златана Видовића.

У оквиру обиљежавања осамдесет година од акције српских пилота биће представљена књига “Ратни дневник” Александра Огњевића, те тематски прилагођена изложба слика Слободана Видовића.

Планирана је и стална поставка архивских фотографија и докумената о ваздухопловству Краљевине Југославије, недавно реновираном Дому културе у Новој Тополи.

ХЕРОЈСТВО ДРАГИШЕ МИЛИЈЕВИЋА

Формацију југословенских ловачких авиона предводио је командир 106. ловачке ескадриле капетан Драгиша Милијевић из Неготина. Он је оборио два непријатељска авиона прије него што је погођен. Међутим, иако у оштећеном авиону, наставио је борбу и оборио још једног њемачког ловца, а онда се његова летјелица у пламену срушила код села Ровине. Двадесет пилота Краљевине Југославије, међу којима и Драгиша Милијевић, одликовани су 2004. године витешким мачем за исказану храброст и пожртвовање у одбрани југословенског неба у Априлском рату 1941. године.

Милан ПИЛИПОВИЋ

Хеликоптери у нашем РВ и ПВО

Предавање мр Златомира Грујића о хеликоптерима и хеликоптерским јединицима у нашем РВ и ПВО од 1954. године, када су уведени први хеликоптери у нашу авијацију, па закључно са 2014. годином...

Предавање можете преузети овде.

Уз Дан школе, поздрав и порука за „Рајловчане“…

Драге колегинице и колеге, Срећан дан Средње војне школе РВ И ПВО!

Ове године се нећемо састајати. Због тога, само подсећање…

3. фебруара 1945. године у Новом Саду основана је Ваздухопловна подофицирска школа (ВПШ). Намена ВПШ била је да школује подофицирски кадар за родове и службе Ваздухопловства НОВ и ПОЈ.

У лето 1945.године ВПШ је из Новог Сада премештена у Краљево, где је 1. септембра реорганизована и преименована у Школу специјалиста Команде ваздухопловства (ШСКВ), а нешто касније у Школу специјалиста РВ (ШС РВ).

Марта 1946. године ШС РВ је премештена из Краљева у Рајловац, где су постојали бољи услови за њен рад и развој.

У периоду од 1960. до 1969. године све подофицирске школе у РВ и ПВО знатно су унапредиле свој васпитно-наставни рад и прешле на четворогодишњи наставни план и програм.

После ступања на снагу Закона о ВШ и НИУ у ЈНА крајем 1973. године, школа је добила назив - Средња ваздухопловна техничка војна школа (СВТВШ), а 1975. године - Ваздухопловна техничка средња војна школа (ВТСВШ). Тај назив је имала до 1986. године, када је преименована у Средњу војну школу РВ и ПВО (СВШ РВ и ПВО).

Половином осамдесетих година у оквиру школе је формирана Школа стручних радника, која је школовала ученике оба пола - цивилне стручњаке за одређене дужности у јединицама РВ и ПВО.

СВШ РВ и ПВО премештена је из Рајловца у Сомбор априла 1992. године, а у јесен 1997. године из Сомбора у Батајницу. Иначе, 1995. године школовање је завршила последња класа која је школована по четворогодишњем НПП (45.класа).

Независно од тренутних околности, ово јесте прилика да у себи поменемо све наше другове и пријатеље који више нису са нама, али и да се подсетимо свега лепог што нас је спајало и трајно нам обогатило животе.

Још једном, поздрав свима, срећан Дан школе!

Александар Савић, пуковник у пензији

In Memoriam, Зденко Дупланчић (1929-2020)

Последњег дана 2020. године, 31. децембра је стигла веста да се у вечну небеску ескадрилу преселио Зденко Дупланчић, пуковник авијације у пензији, учесник НОР-а, борац Прве пролетерске народноослободилачке ударне бригаде, учесник у завршним операцијама у ослобођењу Србије, Београда и Југославије.

Рођен у Сплиту 1929. године - ђак гимназије. Иако веома млад, следећи кораке уже и шире породице, укључује се у народноослободилачки покрет и средином августа 1942. године постаје активан члан СКОЈ‐а.

Као организован члан учествује у разним илегалним акцијама које су биле организоване од стране СКОЈ‐а и КПЈ против италијанских окупатора, а које су се састојале у извршавању саботажа окупаторској војсци, прикупљању помоћи за НОБ и организовање омладине у редове борбе против идеологије фашизма као и у учествовању у манифестацијама непослушности окупатору.

Као СКОЈ‐евац упућен је у Мосорски одред и Сплитску бригаду које су на прилазима граду Сплиту браниле улазак Немаца и усташа у град.

После капитулације Италије септембра 1943. године, ангажовани су на евакуацији што веће количине наоружања и опреме које су Италијани оставили.

Како се Прва пролетерска Народноослободилачка ударна бригада у то време налазила у близини далматинских јединица, ради попуне пролетера, септембра 1943, већа група раније организованих СКОЈ‐еваца и чланова КПЈ упућена је у бригаду, у њене батаљоне. Зденко је упућен у 2. црногорски батаљон, 3. чета.

Као борац и помоћник на тешком митраљезу, а касније и сам митраљезац и командир вода учествује у многим значајним биткама које је бригада водила у Босни, Црној Гори, Санџаку и Србији. Учествовао је у борбама на Златибору против Бугара и четника, у ослобађању Ваљева, Лајковца, Уба и у бици за ослобођење Београда, а касније на Сремском фронту, Славонији и у ослобађању Загреба. На крају рата имао је чин старијег водника.

После рата остаје, као перспективан у ЈА, када је упућен на школовање у СССР у Москву у ваздухопловно училиште. По завршетку школовања, унапређен је у чин поручника и службовао је у више ваздухопловних гарнизона ‐ Сарајево, Љубљана, Краљево, Београд ‐ на дужностима наставника, органа безбедности, директора извоза наоружања и војне опреме (СДПР “Југоимпорт”), на испоруци НВО и пружању помоћи ослободилачким покретима који се боре за независност у свету.

У Краљево ‐ ВШЦ, Зденко долази маја 1955. године, као млад капетан на дужност наставника и руководиоца циклуса (катедра наставника радарско рачунарских средстава).

Као наставник предавао је радиотехнику и радарско‐рачунарска средства механичарима и двема класама питомаца ПВО.

У току активне војне службе завршио је и школу за усавршавање радарске и ракетне специјалности, ваздухопловне електронике у САД и Вишу ваздухопловну академију.

Обављајући поверене дужности, доста је путовао по свету, понајвише у несврстане земље. Дужност шефа групе за економско‐техничке послове у СССР‐у при амбасади СФРЈ обављао је пет година, баш у време када се ЈНА наоружава са савременим ратним средствима за све видове оружаних снага.

Поред редовних формацијских дужности, обављао је и одговорне дужности у СКЈ. Био члан Комитета СКЈ ССНО, председник комитета војно‐привредног сектора, члан опуномоћства СКЈ у СССР.

За заслуге у рату одликован је Орденом за храброст, Орденом братства и јединства са сребрним венцем, Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима и Медаљом за храброст.

Поред наведених, за послератни период носилац је још шест ордена и седам медаља, поред којих је Орден југословенске звезде на огрлици за сарадњу и рад са ослободилачким покретима.

Пензионисан је 1988. године у чину пуковника.

По пензионисању активно се укључио у СУБНОР. Био је на дужности председника СУБНОР општине Савски Венац, председника Секције бораца Прве пролетерске НОУ бригаде, члан Председништва СУБНОР‐а Београда и члана Републичког одбора СУБНОР‐а Србије и комитета истог за међународне везе.

Био је члан и УПВЛПС и са саборцем Љубишом Антонијевићем, такође пуковником авијацијеу пензији, више година унатраг су представљали наше Удруђење на свечаностима поводом Дана победе и Дана ослобођења Београда у Другом светском рату.

Преминуо је 31. децембра 2020. године. Време и место сахране ће бити накнадно објављени.

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије породици Зденка Дупланчића и овим путима изражава најдубље саучешће.