Након болести, у Београду је у петак 20. новембра преминуо наш друг, пријатељ и колега, пуковник авијације у пензији Предраг Вулић.

Предраг Вулић је рођен 28. јуна 1931. године у селу Ланишту крај Јагодине, од родитеља, оца Душана и мајке Лепосаве, који су били земљорадници. Основну школу је завршио у Ланишту, а малу матуру у Јагодини. Након мале матуре, у истом месту је започео школовање у Учитељској школи. Када је 1947. године грађена пруга Шамац-Сарајево, прикључио се тој ОРА, и тамо је конкурисао на ВВУ, где је примљен у IV класу. На дан 1. новембра 1950. године је завршио школу и био промовисан у пилота-ловца. Обуку је изводио на авиону ЈАК-9. Завршио је и Политичку школу ЈНА 1964. године, а 1968. године, након дипломирања на Високој школи политичких наука у Београду, стиче и звање дипломираног политиколога.

Прво место службе му је био 204. лап, на аеродрому Батајница, где је летео на С-49А. Потом, 1953. године бива пребачен у 117. лап, ради преобуке за Ф-84Г, коју успешно завршава септембра исте године. У том пуку је обављао и дужност командира одељења, и водио је комплетну летачку обуку, а вршио је и разне оперативне дужности. У периоду од 1956., па до 1959. године, био је наставник ИФР и ноћног летења у ескадрили 44. вд, и за то време је упоредо летео на три типа, и то: Т-33, Ф-86Е, Ф-84Г. Када је 1960. године пук пребазиран на Плесо, због прекомерног психо-физичког замора, одлуком ВЛКЛ бива му забрањено летење на млазној авијацији. Он се тада оспособљава за пилота авиона за везу, те поред набројаних, лети још и на УТ-2, АЕРО 2 и 3, КУРИР, те УТВА-66. Вршио је и дужност официра за орг.моб. и персоналне послове, као и референта за МПВ и помоћника команданта за МПВ. У периоду од 1973. до 1978. године био је постављен за Директора ВВГ „Маршал Тито“ у Мостару. Пред крај каријере, до 1984. године када је пензионисан у чину пуковника, обављао је дужност секретара председништва Комитета СК у РВ и ПВО.

За свој рад у РВ и ПВО, добио је више одликовања, награда, похвала и плакета. У два наврата, обављао је дужност потпредседника нашег Удружења.

Испраћај за кремацију Предрага Вулића, биће у среду, 25. новембра у 11 сати, на Новом Гробљу у Београду.

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) и овим путем породици и пријатељима Предрага Вулића упућује изразе најдубљег саучешћа. Сећање на њега у мислима ваздухопловаца никада неће избледети!

Питомци некадашње Пете класе ВВУ обележили су 65 година од завршетка школовања 1950. године. Уз њихову помоћ и подршку, Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) je у сарадњи са Командом РВ и ПВО и Домом ваздухопловства у Земуну приредило историјски час и пригодну свечаност.Присутнима је о Петој класи говорио мр Златомир Грујић, председник УПВЛПС. Он је у свом излагању подсетио на историјски пут V класе, од окупљања на почетку школовања, како голобрадих младића, тако и већ прекаљених бораца (у V класу су били примани и младићи из школе, али и старији момци са ОРА, односно борци из НОР-а до чина мајора. Њих 275 који су примљени на школовање, били су старосне доби од 15 па до 26 година), преко школовања, па до служби у јединицама нашег вида-РВ и ПВО, у чијој су изградњи и јачању огроман допринос дали и "пилоти генерације пет".На свечаности су присутним питомцима Пете класе уручене пригодне Спомен-дипломе, а онима који нису били присутни дипломе су достављене личном доставом класића или поштом.Испред V класе, окупљенима се обратио Бранко Гулан, пуковник авијације у пензији, аутор монографије класе и некадашњи председник нашег Удружења. Присетивши се неких детаља из школе и службе, те преминулих класића, он је своје краће излагање завршио стиховима:

"Причаћу о вама, к`о о једном лету

смелих галебова;

кад смо били млади и у пуном цвету,

китили груди крилима орлова!"

Свечаност је била величанствена и достојна тако великог јубилеја. Потом су класићи "генерације пет"  за све присутне приредили пилотски коктел и послужење. [фото галерија]

Презентацију V класе ВВУ можете видети ОВДЕ.

Поводом 65 година од завршетка школовања V класе Ваздухопловног војног училишта (ВВУ) у Панчеву, УПВЛПС организује историјски час.

Пилоти “генерације пет" рођени су, одрастали и сазревали у суровим условима, који су владали пред, а нарочито током Другог светског рата. Готово сви су били учесници НОР-а или борци и старешине НОВЈ.

Почели су школовање у тешким условима које усложњава резолуција Информбироа. Такође и тешка економска и безбедоносна ситуација у земљи, застарела ваздухопловна техника...

Сазрели су, завршили ВВУ и постали официри и пилоти, настављајући свој авијатичарски пут наредних деценија. Дали су велики допринос изградњи и развоју РВ и ПВО...

Среда, 18. новембар, Дом ваздухопловства Земун у 17 сати. Добро дошли!

Нови, 46-ти број "Ваздухопловног билтена" Удружења пензионисаних војних летача и падобаранаца Србије.

Након дуже болести, у Београду је 23. октобра преминуо наш друг, пријатељ и колега, потпуковник авијације у пензији Миливоје Лазаревић.

Миливоје Лазаревић је рођен 1. јула 1930. године у селу Ресник код Вучитрна, од оца Драгише и мајке Јелице. Потиче из службеничко-сељачке породице. Основну школу је завршио у селима Врница и Дрваре у родном крају на Космету. Пет разреда гимназије је завршио у Приштини, а након тога, три разреда и матуру у Косовској Митровици. Као средњошколац, био је активан у више техничких и секција културно-забавног карактера. Нарочито се истицао радом у падобранској и авиомоделарској секцији, а као средњошколац је на Газиместану обавио и први падобрански скок 1953. године из авиона По-2. Љубав према летењу и пилотском позиву је остварио у Савезној пилотској школи у Руми, на авиону Тројка, након које је као пилот „А“ класе, наставио школовање на ВВА.

У чин потпоручника авијације је након завршене ВВА произведен 1. октобра 1956. године у Пули, када је добио летачко звање пилота III класе.

Током летачке службе, летео је на авионима: Тројка, Аеро-2, 213, УЈак-9, Јак-3 иС-49.

У току службе, завршио је Високу војно политичку школу са одличним успехом (средња оцена 8,98), као и неколико курсева (Курс за рад на радарима и средствима везе, Курс за МПВ, Курс за официра за физичку обуку у јединици, Курс официра за навођење, Курс енглеског језика-почетни, Курс руског језика-почетни и средњи, као и припремни курс енглеског језика на ВВА (средњи и виши).

Током службе, полагао је испите за чин капетана и мајора. Завршио је и Новинарску школу при Институту за југословенско новинарство у Београду, на коју ју упућен од стране Команде РВ и ПВО, а на предлог редакције листа „Крила армије“. Школу је завршио са одличним успехом, а након завршетка школе, постао је стални дописник листа „Крила армије“. Поред поменутог, сарађивао је и са листовима „Фронт“, „Народна армија“, „За домовину“, „Аеросвет“, „Задарске новине“, „Борба“, и други. Запажене су му биле репортаже са вежби, логоровања, као и написи из живота и рада у јединицама од културно-забавног живота, па до партијско-политичких тема.

Током службовања, обављао је дужност пилота, командира самосталног вода, официра за навођење, командира самосталне радарске чете, референта МПВ у пуку ВОЈИН, помоћника начелника Високе војнополотичке школе за штабне послове.

Службовао је у гарнизонима Загреб, Сомбор, Задар, Титоград, Суботица и Београд.

За свој рад је више пута похваљиван и награђиван

Пензионисан је у чину потпуковника авијације 1. јануара 1992. године.

Живео је у Борчи код Београда. Иза њега су остали супруга, два сина и четворо унучади.